Jubilarni autorski koncert Mirjane Živković održan 10.6.2015.

datum slika oktobar 27, 2015

Stvaralačka delatnost kompozitorke Mirjane Živković započela je krajem pedesetih godina HH veka i uz izvesne pauze, traje do danas. Kompoziciju je završila kod Stanojla Rajičića, a usavršavala se kod Nađe Bulanže i Olivijea Mesijana. Kao muzički pedagog i pisac-teoretičar ostavila je veliki trag u srpskoj muzičkoj pedagogiji. Verovatno zbog prevelike angažovanosti u nastavi, prvo u muzičkoj školi Slavenski, a zatim i na Fakultetu muzičke umetnosti, ova umetnica nije komponovala onoliko koliko je želela. Bez obzira na to, intenzivnom stvaralačkom aktivnošću poslednjih godina, ona je uspela da se priključi aktuelnoj kompozitorskoj sceni. I dok su njeni rani radovi bili opterećeni disonancom i tehnikom, u poslednjoj stvaralačkoj fazi koja bi mogla da se računa od 2001. godine, Mirjana Živković u svojim kompozicijama iskazuje posebnu vrstu senzibiliteta i naglašene emocionalnosti, što su osobine koje bi mogle da postanu zajednički imenitelj svih njenih kompozicija napisanih u ovom periodu. Na jubilarnom koncertu povodom njenog osamdesetog rođendana, izvođena su dela nastala između 2008. i 2015. godine. Izuzetak je kompozicija Basma za mecosopran i četiri timpana iz 1968. godine, jedno od ključnih dela u opusu Mirjane Živković.

Nove folklorne intonacije za dve flaute iz 2013. godine, kompozicija je koja deluje kao igra arabeski sastavljenih od folklornih motiva. Izražajne mogućnosti flaute kao lako pokretljivog i izrazito melodijskog instrumenta iskorišćene su do maksimuma, dok su intenzivni i neobični prepleti dva instrumenta još više doprineli gradnji nestašnog, ponekad i humorističnog karaktera. Po tretmanu folklornog materijala, a kako je i sama kompozitorka u jednom intervjuu istakla, delo kao da predstavlja omaž Josipu Slavenskom. Interpretacija Nede Arsenijević i Katarine Regodić u punoj meri je dočarala prijemčivi karakter ovog ostvarenja.

Adađo iz 2008. i Alegro iz 2015. godine za obou i gudački orkestar, na koncertu su premijerno izvedeni kao diptih. Naročito Adađo poseduje specifičnu vrstu lirizma i naglašene emocionalnosti. Izrazita i čistokrvno lirska melodijska linija ukazuje na izrazitu osećajnost, te su u tom smislu, povremeni odjeci laganih stavova koncerata Johana Sebastijana Baha sasvim primereni. Modernistička oporost i disonanca pratili su koncertantni Alegro koji je takođe prožet melodijama snažnog lirskog senzibiliteta. Koncertantna motoričnost i lirizam, čini se da su to glavne sfere izraza možda i najreprezentativnije kompozicije Mirjane Živković u poslednjem njenom stvaralačkom periodu. Na tragu umerenog modernizma i zanatski vešto, ova kompozitorka se poigrava sa povremenim stilskim aluzijama na barok kojeg je uspela vešto da transformiše u okvire sopstvene poetike. Svi ovi aspekti do izražaja su došli zahvaljujući i izvrsnim muzičarima, solisti Borislavu Čičovačkom kome je delo i posvećeno i članovima kamernog orkestra Ljubica Marić sastavljenom od izvrsnih muzičara koje je predvodio dirigent Rade Pejčić.

Dva izrazito koncertantna dela, Mirjana Živković je posvetila violinistkinji Editi Makedonskoj. Karakteriše ih virtuozitet namenjen izraženom temperamentu pomenute umetnice. Balada o polju za violinu i kamerni orkestar iz 2015. godine, kompozicija je čiji je pastoralni karakter naglašen izrazitim korišćenjem drvenih duvačkih instrumenata i udaraljki, naročito sa određenom visinom tona. Orkestar u delu ima značajnu ulogu i u njemu je do izražaja došla zanatski vešto ukomponovana orkestracija. Sa sadržinske strane, čini se da Balada dosta koketira sa romantizmom, te su prisutni sadržinski aspekti poput pastorale, drame i lirike. Druga bitna osobina ovog ostvarenja je izrazita koncertantnost, te cela kompozicija deluje kao stav koncerta za violinu i orkestar neoromantičnog karaktera. Ovom svojom osobinom, Mirjana Živković se izdvojila od konvencionalnog, akademski usmerenog modernizma, te se čini da je osim zanatskog umeća, kompozitorka uspela u nameri da sopstveni, izrazito emocionalno usmeren unutrašnji svet, predstavi kroz svoje delo.

Ađitato za violinu i harfu iz 2013. godine ostvarenje je sličnog usmerenja kao i prethodno, bar što se virtuoziteta tiče. Nešto reskijeg zvuka i suzdražnijeg izraza, ova kompozicija donosi uznemirenu melodijsku liniju, kako već i sam naslov sugeriše. Premijerno izvedenu Baladu o polju i Ađitato izvrsno je tumačila Edita Makedonska uz učešće kamernog orkestra Ljubica Marić kojim je dirigovao Rade Pejčić u prvoj i harfistkinje Gorane Ćurgus u drugoj kompoziciji.

Dva dela na jubilarnom koncertu Mirjane Živković bila su posvećena ljudskom glasu. U Dve romantične pesme za mecosopran i kamerni orkestar iz 2010. godine, kompozitorka se približila romantičarskom senzibilitetu koji joj veoma dobro pristaje. Tretman ljudskog glasa u ove dve pesme takav je da zahteva prenaglašenu liričnost koja je pospešena bogatom, na momente i gustom orkestracijom na tragu poznog romantizma. Na premijeri ovih, tehnički zahtevnih pesama, mecosopran Nataša Jović-Trivić se pokazala kao njihov izvrstan tumač.

Na kraju koncerta, izvedena je kompozicija po kojoj je Mirjana Živković prepoznatljiva. U pitanju je Basma/Inkantacija za mecosopran i četiri timpana iz 1968. godine za koju je kompozitorka iste godine dobila nagradu na Letnjem američkom kampu u Fonteneblou i koja se našla u Antologiji srpske solo-pesme. Ovo ostvarenje svakako predstavlja jedan od reprezentativnijih vidova iskazivanja paganskih elemenata u srpskoj muzici. Timpanista Ivan Marjanović i mecosopran Nataša Jović-Trivić uspeli su svojim izvođenjem, da publiku prebace u magični svet bajalice.

Mirjana Živković je zanatski vešt kompozitor. Orkestracija njenih dela je na zavidnom nivou, a u tretmanu solističkih instrumenata ili ljudskog glasa, vešto koristi njihove izražajne mogućnosti. Njene kompozicije su formalno promišljene i bez praznih mesta. Sa stanovišta stila nije inovativna, ali se vešto poigrava sa različitim idiomima: folklornim, baroknim i romantičarskim, uspevajući da napravi otklon od konvencionalno usmerenog modernizma. Taj otklon ogleda se u naglašeno emocionalnom izrazu, što je svrstava u jedinstvenu figuru na srpskoj umetničkoj sceni.              

 

Srđan Teparić

PREMIJERA FANTASTIČNE OPERE NAHOD SIMON Isidore Žebeljan

datum slika oktobar 27, 2015

U prepunoj dvorani gelzenkirhenskog muzičkog teatra Im Revir, u Nemačkoj, koja prima preko hiljadu posetilaca, 29. maja je sa ogromnim uspehom održana premijera nove opera Isidore Žebeljan Nahod Simon.

Teatar Im Revir je oblasna operska kuća Rurske oblasti. Nakon što je kompletna oblast sravnjena sa zemljom krajem Drugog svetskog rata, modernističko zdanje arhitekte Vernera Runaua od 1959. simbol je revitalizacije kulture u Rurskoj oblasti. U okolini deluje nekoliko opera (Esenu, Dortmund i dr), ali je poslednjih godina pod intendanturom agilnog Mihaela Šulca gelzenkirhenska opera izbila u red najistaknutijih nemačkih muzičkih teatara. O tome svedoči i niz nagrada dobijenih na federalnom i međunarodnom planu.

Hrabar i riskantan potez, da se postavi opera srpske kompozitorke na srpskom jeziku, potvrdio se kao jedna od najboljih produkcija u istoriji ovog muzičkog teatra. Ovo je već peta opera Isidore Žebeljan koja je ostvarena u Evropi.

Kompozitorki je omogućeno da piše na svom maternjem jeziku, kao što je to bio slučaj i sa prethodnom njenom operom “Dve glave i devojka” na festivalu u Sijeni 2012.

 

 

Motiv incesta i Edipovog kompleksa iz srpske narodne pesme “Nahod Simeun” već dva stoleća zaokuplja pažnju srpskog teatra. Do sada su ga obrađivali Sterija, Nušić, Todor Manojlović i Milena Marković. Kratka opera Isidore Žebeljan pod naslovom “Simon izabranik” postavljena je od strane ansambla Muzičkog teatra Im Revir na festivalu u Esenu u Nemačkoj 2009. Podstaknuta uspehom ovog projekta, uprava Muzičkog tetra Im Revir u Gelsenkirhenu naručila je od Isidore Žebeljan veliku operu sa istom tematikom. Tako je nastala fantastična opera u tri čina sa prologom “Nahod Simon”. Libreto Borislava Čičovačkog napisan je prema motivima srpske narodne pesme “Nahod Simeun” i romana “Izabranik” Tomasa Mana.

To je bio veliki izazov i za Isidoru Žebeljan i za njenog libretistu Borislava Čičovačkog. Odgovorili su mu briljantno upravo zahvaljujući tom zadatku da se piše na srpskom jeziku. Krenuli su u poduhvat intuitivno osetivši najveće bogatstvo srpskog jezika – njegov RITAM.

U kompletnoj dvočasovnoj operi od prvog do poslednjeg takta ritam je carstvovao u svim svojim pojavama, dakle ne samo u muzici. Ritmična je smena činova i slika libreta, smena scenskih situacija, smena i akcentiranje izlaženja na pozornicu solista, ansambala, hora, dečjeg hora

Ritam pre svega izvire iz samog srpskog jezika, iz lepote njegovih akcenata – uzlaznih i silaznih, dugih i kratkih, iz različitosti njegovih stopa. Sve je ovo proisteklo iz izvanrednog libreta Borislava Čičovačkog. Čičovački je međunarodno priznat prozni pisac, sa nekoliko romana i nekoliko značajnih internacionalnih nagrada. Ovde se on prikazuje i kao vrsni pesnik svog maternjeg jezika. Crpeći inspiraciju iz narodne poezije (a u operi ima i njenih citata), on kraj svih lepota šuškavih i vrckavih intonacija srpskog jezika, podvlači i tu njegovu ritmičnost, izuzetno bogatstvo smenjivanja raznih akcenata i dužina. Virtuozno poigravanje rečima u ovom libretu sledi liniju velikana srpske poezije od Branka, Zmaja i Laze Kostića do Vaska Pope ili Vinaverovih jezičkih kalamburija.

 

Počevši od ovog sveta mikroritmova dolazi se, na kraju krajeva, do makro-ritma kompletnog libreta. Dramski akcenti incesta, rodoskrnavljenja, tužbalica, molitvi, grubosti i nežnosti – preneti su vrlo uspešno iz libreta i u muziku Isidore Žebeljan, i u scensku postavku Holanđanina Mihiela Dajkeme (koji je i scenograf i reditelj), i na atraktivne kostime Jule Rajndel

Partitura Isidore Žebeljan, proistekla iz takvog libreta, koncentrat je bogate prebogate muzike. Ritam i akcentuacija srpskog jezika diktira  u muzici opere i ritam i intonaciju ne samo pevačima, nego se to prenosi i na instrumentalne deonice. Povremeno to veoma liči npr. na Bartokove melografije srpskih narodnih melodija. Ritmovi i akcenti žubore, ključaju, jecaju,  zastajkuju, istrčavaju – poput govornih reči, rečenica, uzvika, onomatopeja…

U sklopu orkestarskog zvuka takođe neprekidno bljeskaju razne kombinacije i sklopovi. Tome posebno doprinosi kvintet putujućih muzikanata (“banda” – kako stoji u partituri), koja operski orkestar dopunjuje narodnim instrumentima (sopile, okarine, harmonika, goč, darabuka). Banda je nekad na sceni, nekad iza nje, nekad svira samostalno, nekad u sklopu orkestra, nekad u duetima sa orkestarskim muzičarima, a članovi bande nastupaju i solistički. Na taj način se stvara začuđujući kompletan zvuk koji podvlači da se radi o fantastičnoj operi.

 

Izvođački ansambl je ogroman: 20-tak solista, hor, dečji hor, orkestar i banda. Scena Teatra im Revir je velika, tako da u nekim momentima predstave biva isunjena u potpunosti, a često se velike scene smenjuju sa sasvim kamernim.

Režiser i scenograf Mihijel Dajkema takođe je insistirao na ritmu i tempu predstave. Tokom dva sata, koliko traje opera, smenjuje se preko 40 scenskih postavki, ponekad filmskom brzinom, poput kadrova. Neki traju po nekoliko sekundi, a neki deluju poput monumentalnih fresaka. U scenografiji se ide do takvih detalja poput imena na pramcu čamca “Isidora”, grafita na zgradi “Borislav” ili natpisa na ciglani “čuvaj glavu” i “poštuj zakon”. Sve je, opet, u skladi sa fantazmagoričnim kostimima Jule Rajndel među kojima posebnu pitoresknost daju nošnje Bande i kreacija Ptice Žune.

 

Opera je najsloženija forma pozorišne umetnosti. Ona je najzahtevnija, ali i pruža najviše mogućnosti. Veliki zahtevi postavljeni su pred sve izvođače – i svi su ih ispunili sa punom profesionalnom odgovornošću. To se pre svega odnosi na izvanrednog mladog finskog dirigenta Valterija Rauhalamija, koji je suvereno držao u svojim rukama kompletnu predstavu. Orkestar vestfalske Nove Filharmonije, koji opslužuje ovu operku kuću, kao i hor i dečji hor, načinili su pravi podvig svojim punim profesionalnim angažovanjem i srdačnim odnosom prema muzici koju izvode. Među dvadesetak izvanrednih solista posebno se istakao nosilac naslovne uloge Poljak Pjotr Prohera. Dve protagonistkinje uloge Simonove majke – Grkinja Dimitra Kalaici Tilikidu i Nemica Gudrun Pelker su, svaka na svoj način, doprinele složenoj psihološkoj studiji ovog izuzetnog lika.

 

U raznolikoj interacionalnoj ekipi posebno su upečatljivi bili gosti iz Srbije, članovi lutajuće bande muzičara: Bogdan Ranković, Boban Stošić, Aleksandar Stefanović, Aleksandar Radulović, i sam libretista Borislav Čičovački koji je ovom prilikom svirao obou i sopile.

 

Prosto je nemoguće u ovom kratkom osvrtu nabrojati sve učesnike u trijumfalnoj postavci premijere opere Isidore Žebeljan. No, posebno moramo odati priznanje virtuoznoj ekipi binskih radnika koji su neverovatnom umešnošću doprineli da opera deluje zapravo kao smenjivanje filmskih kadrova.

 

Oduševljeni 15-minutni aplauzi i ovacije publike potvrdili su da je Isidora Žebeljan sa ansamblom Muzičkog teatra Im Revir ostvarila remek delo savremene operske umetnosti, na najvišem svetskom nivou.

 

Copyright 2015 by Dušan Mihalek