Đerđ Ligeti (1923–2006, Mađarska), diplomirao je 1949. na Muzičkoj akademiji u Budimpešti, gde je od naredne godine podučavao harmoniju i kontrapunkt. Decembra 1956, dva meseca posle Mađarske revolucije, Ligeti odlazi u Beč, a odatle u Keln. Ovde će upoznati neke od ključnih predstavnika avangarde (Štokhauzena, Keniga), kao i savremene muzičke pravce i metode. Godine 1958. godine prvi put odlazi u Darmštat, gde će se vraćati više puta tokom naredne decenije. U ovom periodu komponuje orkestarsko delo Priviđenja(1958–9) u kojem će – u isto vreme kada i Ksenakis, Penderecki i Štokhauzen, ali nezavisno od njih – uvesti orkestarski klaster, kao i njegovu jedinstvenu tehniku mikropolifonije (u II stavu). Premijerno izvođenje ovog dela, 1960, predstavljalo je osnovu njegove internacionalne reputacije. Za ovim delom usledila su sledeća značajna ostvarenja: Atmosfere(1961), Volumina(1962–1966), Avanture, Nove avanture (1962–1965),Lux aeterna (1966), Lontano(1967). Tokom 1969–1970. boravio je u Berlinu, zahvaljujući stipendiji Nemačke akademske razmene; 1972. bio je gostujući profesor na Univerzitetu Stanford; 1973. bio je angažovan na Školi za muziku u Hamburgu, gradu u kojem će se i nastaniti. Za Švedsku kraljevsku operu komponovao je svoje jedino opersko ostvarenje Le Grand Macabre (1974–1977). Posle premijere u Stokholmu, ova opera je izvođena u Hamburgu, Sarbrikenu, Bolonji, Parizu, Londonu… U delima nastalim tokom 80-ih i 90-ih Ligeti nastavlja da razrađuje kompleksne mehaničke ritmove (kao u Atmosferamai Lontanu), često u manje gustom hromatskom kontekstu, nastojeći da istakne dislocirane durske i molske trozvuke i polimodalne strukture. U ovom periodu nastale su Etideza klavir, Klavirskii Violinski koncert.

Volumina (1962–1966). Nijedna orguljska kompozicija 20. veka nije svojim pojavljivanjem izazvala takvu buru kao Volumina. Grafička partitura sa brojnim tekstualnim uputstvima a bez ijedne note, potpuno nova sviračka tehnika koja za realizaciju pokretnih klastera koristi dlanove i laktove a retko prste, propisuje paljenje i gašenje motora tokom sviranja, traži avangardnu zvučnu sliku inspirisanu elektronskom muzikom uz korištenje „nemogućih” registarskih kombinacija i aktivnu ulogu više registranata – svi ti radikalno novi koncepti koji su se pojavili naizgled niotkuda zapanjili su tadašnji konzervativni orguljaški milje. Nesrećnim slučajem, prvi pokušaj snimanja završio je požarom u orguljama, što je Ligetiju donelo (neopravdanu) reputaciju „uništavača orgulja”; potom, crkvene vlasti u Bremenu su zabranile premijerni koncert (mada ne zbog Volumine, već zbog Oteove kompozicije koja je predviđala plesačicu ispred oltara). Sve u svemu, Volumina je stekla status donekle sličan Posvećenju proleća i postala skandal koji najavljuje novu eru. Radikalne tehnike su brzo prerasle u uobičajeni (prečesto imitirani) prosede, ali status „avangardnog klasika” je Volumina sa pravom zadržala do danas. [Večerašnja izvedba je, najverovatnije, prva u Srbiji!]