Vlastimir Trajković (1947, Srbija), na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti dugogodišnji, sada penzionisani profesor kompozicije, orkestracije i šef Katedre. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. U Srbiji i inostranstvu, solistička, kamerna i orkestarska dela izvode mu kako srpski tako inostrani izvođači i ansambli.

Španska svitakomunicira sa svetom iberijske duboke starine. Pripada, u mom radu čestim, ’duhovno-arheološkim’, arhajsko-mitološkim, geopoetskim fantazijama. Na jednom mestu u partituri čitamo En Cádiz: Danza sagrada de los Atlantes, arribados allende el Océano, – portadores de las naranjas, manzanas doradas de la diosa, – y de las Hespérides, arribadas de Tartessos (Sveštena igra Atlantiđana, pristiglih s druge strane Okeana, donosilaca pomorandži, boginjinih zlatnih jabuka, – i Hesperida iz Tartesosa). Na drugom se mestu najavljuje Tenebrosidad terrible, glacial e infinita. Una paz coercitiva. Fado sem Fado (Mrak strašni, zaleđen i beskrajan. Smireno na silu. Usud bez Usuda). Pominju se i tekstualno, ne muzički, autorovi duhovni učitelji De Falja i Ravel. Peonske stope (‘del ritmo e del metro peonio’, kao što je na italijanskom zapisano u partituri) – zajedničke su južnosrpskom, centralnobalkanskom, andaluzijskom i baskijskom folkloru.

Sve se ovo odnosi na Prvi stav (Canto sobre una danza lejana | Pesma uz igru dalèku).

Drugi stav (Balada sobre un caballero aturdido | Balada o lakomislenom vitezu) donosi kao moto prvu strofu Don Ramira (1894), balade Milorada Mitrovića (prvo francuski prevod V. T. – uzpoštovanje poetskog metra i rimâ – a potom srpski original): Don Ramiro monte à cheval / En pleine verve de jeunesse, / Son gouverneur, tout blanc, clamant : / „Mon Seigneur, mais qu’est-ce qui presse?” | Don Ramiro konja jaše / U mladačkom, bujnom žaru, / A pita ga stari sluga : / „Kuda tako, gospodaru?”.

Iznad jednog odseka u partituri napisano je La muerte de Don Ramiro (Ubistvo Don Ramira).

U Trećem stavu (Lamento sobre la muerte por un amor fatal | Tužbalica zbog smrti usled fatalne ljubavi) nalazimo: En el paraíso (U raju), pa En el paraíso: „Un bal y est donné” (U raju: „Un bal y est donné”) i konačno En el paraíso: Béatitudes (U raju: Blaženstva). 

Prvi stav premijerno je izveo Mihael Kofler s Kraljevskim gudačima Svetog Đorđa u beogradskoj Kraljevskoj palati, septembra 2013. Posvećen je njemu, prvom flautisti Minhenske filharmonije, umetniku koji je u više navrata izvodio moja dela. Pred izlaskom je u Nemačkoj ce-de snimljen za kuću Genuine (flautske sonate Prokofjeva, Trajkovića i Pulenka; klavir, Štefan Kif).

Drugi i Treći stav komponovani su 2016. Drugi je posvećen uspomeni na mog oca Dušana. Don Ramiro beše mu omiljena balada koju je meni malom često recitovao. Stoga Svita nosipodnaslov Recuerdos de la infancia (Uspomene iz detinjstva).