Lučano Berio (1925–2003, Italija) je prve pouke u muzici dobio od dede i oca – orguljaša i kompozitora. Po završetku rata upisao se na Konzervatorijum Verdi u Milanu, gde je učio kod Paribenija (kontrapunkt i fuga), Gedinija (kompozicija), Vota i Đulinija (dirigovanje). Zarađivao je za život kao klavirski saradnik, tako upoznavši svoju prvu suprugu, američku pevačicu Keti Berberijan, sa kojom će istražiti mogućnosti glasa u brojnim delima, od kojih je najpoznatije Sequenza III (1965). Godine 1952. u Tenglvudu je učio kod Luiđija Dalapikole, kome se naročito divio (posvetiće mu Chamber Music, 1953). U Bazelu, na jednoj od konferencija posvećenih elektroakustičkoj muzici upoznao je Štokhauzena, a potom će napraviti prve pokušaje u radu sa magnetofonskom trakom (Mimusique no. 1). U Darmštatu je upoznao Buleza, Pusera i Kagela, a svoj lični odgovor na serijalizam pružiće u delu Nones (1954). U Darmštat će se vraćati u više navrata, predavaće 1960, ali uvek će zadržati distancu u odnosu na darmštatski dogmatični ambijent. Interesovao se za književnost i lingvistiku, a obe su „hranile“ njegovu muzičku misao. Godine 1955. sa Brunom Madernom osnovao je Studio za muzičku fonologiju pri kući RAI u Milanu. Iz tih istraživanja potekla je izuzetna Thema (Omaggio a Joyce) 1958. Strasno zainteresovan za instrumentalni virtuozitet, 1958. godine Berio počinje da komponuje seriju Sekvenci koju okončava tek 2002. godine. Od 1960. u SAD predavao je kompoziciju na Letnjoj školi u Dartingtonu, Mils koledžu, Harvardu, Univerzitetu Kolumbija. Takođe, predavao je i na Džulijardu, gde je 1967. godine osnovao Juilliard Ensemble specijalizovan za savremenu muziku. Po povratku u Evropu 1972. godine, Bulez ga je pozvao da vodi odsek za elektroakustiku na IRCAM-u (1974–1980). Osamdesetih godina Berio je realizovao dva velika operska projekta – La Vera Storia (1982) i Un re in ascolto (1984) na libreta Itala Kalvina (Italo Calvino). Pored stvaralačke delatnosti, Berio je neprestano radio u različitim stranim i italijanskim institucijama. Njegova međunarodna slava pozdravljana je brojnim nagradama i počasnim titulama, među kojima su, na primer, Zlatni lav Venecijanskog bijenala (1995) i Praemium Imperiale (Japan, 1999).

Napisana 2001. godine, Sonata za klavirpripada poslednjem stvaralačkom periodu Lučana Berija. Delo je premijerno izveo Andrea Lukezini u julu 2001. godine na Ciriškom festivalu. U kratkom komentaru štampanom u programskoj knjižici Berio piše: „Sve Sonate, bez obzira na vreme i mesto nastanka, iniciraju i razvijaju, uvek i u svakom pojedinačnom slučaju, dijalog između različitih izražajnih karaktera, između strukturalnih identiteta i tehnika, kontinuiteta i prekida, jednostavnog i kompleksnog, između prisustva i odsustva… U mojoj Sonati taj dijalog jeste prisutan, ali je njegova distribucija u vremenskom okviru, to jest njegova sintaksa, ravnodušna prema prirodi njegovih izražajnih karaktera.” Dijalog o kojem Berio govori može se posmatrati dvostruko: kao unutrašnji (između brojnih, raznorodnih elemenata strukture – snažnih akordskih sekvenci, lirskih odseka, virtuozne repeticije, različitih varijacionih postupaka i mnogobrojnih kontrastnih karaktera) i kao spoljašnji – Sonata komunicira, odnosno istražuje i preispituje značenja modernističkih tendencija u muzici XX veka, kroz upotrebu tri akorda koja su obeležila ovaj period: Tristanov akord, poliakord koji Stravinski koristi u „Posvećenju proleća” i Štokhauzenov akord iz klavirskog komada „Klavierstück IX”.