Rajko Maksimović

Rajko Maksimović (1935–2024) završio je studije kompozicije 1961. godine na Muzičkoj akademiji u Beogradu (FMU) u klasi Predraga Miloševića. Na istoj akademiji je magistrirao, 1965. godine. Kao stipendista Fulbrajtovog programa, proveo je godinu dana na Univerzitetu Prinston u SAD, gde se uglavnom bavio elektronskom muzikom.

Do penzionisanja, radio je kao profesor kompozicije i orkestracije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a takođe je bio profesor kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, dok je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu predavao na Katedri za snimanje i dizajn zvuka.

Kompozicije Rajka Maksimovića izvođene su u zemlji i inostranstvu. Njegova najznačajnija dela pripadaju žanru horske i vokalno-instrumentalne muzike. Osvojio je brojne nagrade za svoje stvaralaštvo: Hristićevu nagradu za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu za Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša, Oktobarsku nagradu za Pasiju Svetoga kneza Lazara i Vukovu nagradu za životno delo. Imao je tri zapažena autorska koncerta u Velikoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca, 1987, 1996. i 2006. godine. Većina njegovih najznačajnijih dela objavljena je na nosačima zvuka u izdanju PGP RTS. Televizija Novi Sad je snimila pedesetominutni film o njegovom radu i delima. Napisao je i objavio memoarsko-autobiografsku trilogiju Tako je to bilo (1998, 2001, 2002), a u saradnji sa Milošem Jevtićem Govor muzike (2008).

O delu

Diptih za orkestar nastao je objedinjavanjem dve kraće orkestarske kompozicije: I – Not to Be or to Be? (1969) i II – Eppur si Muove (1970). Ostvarenje u celini pripada Maksimovićevoj stvaralačkoj fazi u kojoj se primarno oslanjao na aleatoričke procedure.