Vladica Mikićević (1994) završila je osnovne i master studije kompozicije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi red. prof. Tatjane Milošević Mijanović, gde trenutno pohađa Doktorske akademske studije kompozicije i radi kao istraživač-saradnik. Takođe je završila osnovne i master studije na Odseku za muzičku pedagogiju FMU. Usavršavala se na značajnim evropskim kursevima i osvojila je nagrade na konkursima kao što su Takmičenje kompozitora „Antonjin Dvoržak“ (Prag), IMPULS Akademija (Grac), Muzički bijenale Zagreb, reMusik (Sankt Petersburg), Letnja akademija Composers + (Druškininkaj) itd. Sarađivala je sa renomiranim kompozitorima kao što su Mark Andre, Izabel Mundri, Pjerluiđi Bilone, Ivo Medek, Juri Kasparov. Kompozicije su joj izvedene u zemlji i inostranstvu na festivalima i koncertima: Međunarodna Tribina kompozitora, KoMA; FESTUM; Letnja umetnička škola Beograd; KozArs; Rossi fest; Miris stvaranja 1 i 2; 50. Kalemegdanski sutoni; Fête de la Musique, Maternja melodija, Moji koreni. Vladica Mikićević je inicijator i organizator projekta Miris stvaranja kojim se ujedinjuje i promoviše muzika mladih kompozitora iz Srbije i Republike Srpske. Godine 2017. bila je jedan od tri učesnika koji su pisali rad „Escalator to Parnassus“ kojim je prikazan uticaj starogrčke i vizantijske muzike na stvaralaštvo srpskih kompozitora 20. i 21. veka, predstavljen na Međunarodnoj muzikološkoj konferenciji Modus-Modi-Modality u Nikoziji. Vladica Mikićević nastupa kao pijanista i dirigent svojih i tuđih dela i aktivno piše muziku za pozorište. Član je UKS-a (Udruženje kompozitora Srbije); SOKOJ-a (Organizacija muzičkih autora Srbije) i MOTO-a (Muzičko-opersko-teatarske organizacije).
O delu
Collage of Immortal Pictures (Kolaž besmrtnih slika) predstavlja prvu u nizu kompozicija ove autorke pisanih za harmoniku. Kompozicija sadrži sedam slika (delova) koji su ujedinjeni u jedan muzički kolaž, bogat bojom i emocijama. Svaka slika ima svoju atmosferu predstavljenu različitim karakterom i tempom, a koji se smenjuju po principu spor-brz tempo. Prva, treća, peta i sedma slika su sporog tempa i melanholičnog karaktera, sa akcentom na odnos u boji između harmonike i gudača. Druga, četvrta i šesta slika su bržeg tempa, igračkog karaktera, sa naglašenim ritmičkim promenama i klasterskim akcentima. Harmonika i gudački part se međusobno nadovezuju i upotpunjuju, gradeći kolaž neprestanih promena, uz opcionu solo kadencu u harmonici, čime delo dobija odlike kratkog koncerta za harmoniku.