Masimo Lauričela je kompozitor, dirigent i pijanista. Najznačajnije susrete tokom svoje kompozitorske karijere imao je sa Đerđom Ligetijem, Vitoldom Lutoslavskim, Olivjeom Mesijanom i Gofredom Petrasijem, sa kojim je ostvario dublji umetnički i lični kontakt.
Kompozicije Masima Lauričele izvođene su širom sveta, a izvodili su ih, između ostalih, Gudački kvartet Arditi, Varšavska filharmonija, Kamerni ansambl Bečke filharmonije, Simfonijski orkestar „Verdi“ iz Milana, Simfonijski orkestar Teatra „Karlo Feliče“ i mnogi drugi.
Lauričela je dirigovao ansamblima i orkestrima na evropskim festivalima kao što su Festival „Mocart“, Venecijansko bijenale i Festival u Spoletu. Njegov repertoar kreće se u rasponu od barokne do savremene muzike.
O delu
Ritratti surreali (Nadrealni portreti), za vibrafon sa tri oktave
Delo je podeljeno na pet stavova, a svaki od njih inspirisan je jednom nadrealnom slikom.
„Prisma alato“ je inspirisan kolibrijem, njegovim brzim letom i prizmatskim odsjajem njegovih boja.
Sledi „Alter ego“, u kome se iskazuju suprotne tembrovske karakteristike instrumenta: bes i smirenost se glatko izmenjuju.
„Vìb! Ràto! Ràtooo!“ je besmisleni naslov trećeg stava. Ime dolazi od italijanske reči ‘vibrato’: u ovom stavu izvođač recituje uz zvuke vibrafona. Tekst zvuči kao da je na italijanskom, ali, upravo suprotno, lišen je bilo kakvog smisla.
U stavu „Fryderyk 5.0“, neizbežno je referiranje na Šopena. Poljski kompozitor je potpuno dematerijalizovan: pojavljuje se samo bledo sećanje na „Minutni valcer“.
Poslednji komad, „Fuori controllo“, ima naslov („Van kontrole“ – prim. prev.) koji sam sebe objašnjava. Zasnovan je na opsesivnom ponavljanju osam akorada, što stvara vrtlog ludila, bukvalno van kontrole.