Draško Adžić je diplomirao i doktorirao kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi akademika Isidore Žebeljan. Na istom fakultetu je zaposlen kao vanredni profesor kompozicije. Pored toga, predavao je primenjenu muziku na Fakultetu dramskih umetnosti 2017/18. godine.
Njegova dela izvođena su u Srbiji, Americi i širom Evrope, na festivalima kao što su: Month of Contemporary Music (Berlin), Gaudeamus Music Week (Amsterdam), ISA PragWienBudapest, Muzički Biennale (Zagreb), BEMUS… Od dvorana u kojima su izvođena njegova dela izdvajaju se: Berghain (Berlin), Muziekgebouw aan ‘t IJ (Amsterdam), Salão Nobre da Escola de Música (Lisabon), Narodowe Forum (Vroclav), Koerner Hall (Gent), Muzej Mimara (Zagreb), Studio Bajsić HRT (Zagreb), Kolarčeva zadužbina, Studio B i klub Drugstore.
Dobijao je porudžbine od brojnih orkestara i ansambala i sarađivao sa: Beogradskom filharmonijom, Simfonijskim orkestrom RTS, No Borders orkestrom, Ansamblom Metamorfozis, Gudačima Sv. Đorđa, ansamblom Cantus, horom Collegium musicum, FILUM ansamblom i drugima.
Komponuje primenjenu muziku i do sada je učestvovao na preko 60 projekata u Srbiji, Nemačkoj i celom regionu. Njegova primenjena muzika mogla se čuti na sledećim festivalima: Berlinale, Berlin Herbstsalon, Locarno Film Festival, Toronto Film Festival, Neue Stücke aus Europa (Visbaden), Raindance (London), Festival Kazališta Ulysses (Brioni), Dubrovačke letnje igre, MESS (Sarajevo), Sarajevo Film Festival, FEST, BITEF, Sterijino pozorje… Bio je i jedan od umetnika koji su predstavljali Srbiju na 13. Praškom kvadrijenalu. Dvostruki je dobitnik Sterijine nagrade za najbolju scensku muziku.
O delu
Danza Pompeiana II, Un rito Romano immaginario je izmišljena obredna muzika koja se možda svirala u nekoj izmišljenoj Pompeji koja je, pak, možda postojala, a možda i ne.
Delo je nastalo na osnovu kompozicije Danza Pompeiana za violončelo i harmoniku, napisane za Aleksandra Latkovića i Branka Džinovića. Moja prvobitna namera je bila da kompoziciju orkestriram bez većih izmena, međutim, tokom rada je iz muzike spontano niklo mnoštvo novog i raznovrsnog materijala, udaljivši njenu fizionomiju od prvobitne. Stoga je Danza Pompeiana dobila svoj novi indeks, a ova verzija za harmoniku i gudače se može smatrati još dubljim poniranjem u svet neke antičke, paganske, izmišljene civilizacije.