Razgovor sa povodom – Jovan Maljoković

septembar 1, 2015

Beogradski džez saksofonista, kompozitor i aranžer, Jovan Maljoković, dobitnik je nagrade za životno delo koju dodeljuje „Internacionalni džez festival Nišvil”. Maljokoviću je nagrada uručena 13. avgusta u Nišu.

Kada ste 1961. godine došli iz Valjeva u Beograd kako biste nastavili svoje obrazovanje na Odseku za jugoslovensku i svetsku književnost pri Filološkom fakultetu u Beogradu, a muzičko obrazovanje u SMŠ „Josip Slavenski”, džez scena prestonice je živela svoj život u okviru dešavanja organizovanih pri Domu omladine „Euridika” i Domu kulture „Zapadni Vračar”. Iz kruga pomenutih klubova, koji su okupljali tadašnju beogradsku džez elitu koja je svakog ponedeljka i četvrtka imala svoje nastupe u okviru džem sešna (jam sessions), kreće i Vaš lični muzički razvoj u pravcu džeza. Kakva su Vaša sećanja na beogradsku džez scenu s početka šezdesetih godina prošlog veka i da li prestonica danas ‘čuva’ nešto od džez duha tog vremena?

Ključna godina za beogradsku džez scenu bila je 1959, kada je u Molerovoj 33, na Vračaru, otvoren Dom omladine „Euridika”, gde je ponedeljkom nastupao kvintet Stanimira „Saše” Radojičića sa pevačicom Eti Juvan. Sve do sredine šezdesetih godina, ponedeljkom su na istom mestu organizovani džem sešni koji nisu bili honorarisani, već su bili stvar muzičkog prestiža. Džez scenu je imao, kao što ste pomenuli, i Dom kulture „Zapadni Vračar”, i to u periodu od 1958. do 1965. godine. Zahvaljujući angažovanju Nikole Jankovića, utorkom je na ovom mestu radio klub diskofila, a četvrtkom su se održavali džem sešni na kojima se, kao i u „Euridici” okupljala beogradska džez elita. Nju su činile: trio Vase Beloševića (Braca Godel „Žuti”, „Lala” Kovačev), trio Saše „Krabe” Radojičića (Rade Smiljanić „Kabaljero”, Lale Tošić „Cokula”), trio Vladimira Vitasa („Džimi” Stanić, ili, umesto njega Miki „Brada” Jakovljević, Rade Milivojević „Nafta”), trio Miše Todorovića „Šiza” (Ljuba Gregorović „Knedla”, Dragiša Stojanović), kvintet Predraga Krstića „Kokana” (Ivan Solarović i tri bugarska izvođača koja su bila angažovana i u „Kristal” baru), Beogradski džez kvintet (dr Miša Radosavljević, Dragoljub Davidović, dr Aleksandar Revišin, Vojin Draškoci i Mirko Bogovac) i brojni drugi sastavi.
Vremenom sam skupio hrabrost i priključio se poznatim džem sešnima, te i sam počeo da nastupam pored tenor-saksofonista Miće Markovića, Vlatka Stankovića, Darka Valčića, trubača Ivana Samodlake, klaviriste Miloša Krstića, bubnjara Dragoša Zečevića, Novice Novovića i drugih.
Osim nastupa, treba spomenuti i to da je početkom sedme decenije otvorena mogućnost za nabavku uvoznih američkih ploča sa džez muzikom kod „Jugoslovenske knjige” u palati „Albanija”. Izbor ploča vršio je Dušan Dragović, koji se zalagao da slušanje i sviranje džeza u Beogradu postane jednako „ozbiljno” kao i slušanje i izvođenje klasične muzike. Klub diskofila u Domu kulture „Zapadni Vračar”, takođe mesto gde je postojala mogućnost slušanja i „skidanja” džez muzike sa traka, radio je do 1970. godine. Zahvaljujući njemu počele su da se razvijaju „privatne” kolekcije poput onih koje su imali džez diskofil i arhitekta Dragan Tavrić, fotoreporter Ivan Nikolić, Petar Kosanović „Lulaš”, Slobodan Mladenović, Dušan Milijić, Slobodan Aranđelović, Predrag Obradović, Miloš Krstić i drugi.
A što se tiče džez muzike u Beogradu danas, ona čuva sve pomenuto, ali je, prirodno u skladu sa duhom vremena postala mnogo raznovrsnija, zahvaljujući razmeni iskustava, brojnim gostovanjima poznatih džez izvođača i sastava koji promovišu najrazličitije žanrovske fuzije, klubovima i festivalima gde se ta muzika plasira i, naravno, instituciji gde se danas džez i uči – na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Nakon „početnih stanica” ‒ „Euridike” i „Zapadnog Vračara”, dobili ste priliku da sa Vladimirom Vitasom i Nadom Knežević krenete na turneju po Skandinaviji, a ubrzo zatim i po Nemačkoj. Koje iskustvo sa pomenutih putovanja smatrate najdragocenijim, odnosno, da li postoji iskustvo za koje možete reći da je bilo odlučujuće za Vaš dalji muzički razvoj? Drugim rečima, da li muzička iskustva koja ste stekli tada, danas rezoniraju sa Vašom izvođačkom i kompozitorskom praksom?

Uvek se rado sećam susreta sa Nadom Knežević. Ona će, po mom mišljenju, ostati najveća pevačica džeza u regionu. Zahvaljujući njoj, ali naravno i Vladimiru Vitasu i Miši Todoroviću, nastupao sam u skandinavskim zemljama i to u nekim od najelitnijih klubova tog vremena, kao što su Down town i Key club. Džez koji sam imao priliku tada da čujem bio je fin i „uglađen”, ali pomalo drugačiji i, na neki način, eksperimentalan; čak bi se moglo reći da upravo ove karakteristike čine današnji skandinavski džez prepoznatljivim.
Nakon velike turneje po Skandinaviji, usledila je turneja po Zapadnoj Nemačkoj, gde sam imao priliku da sviram u klubovima sa, isključivo, američkom publikom. S obzirom na to da sam se u Nemačkoj zadržao šest godina, iskustva koja sam stekao bila su dragocena, a boravak tamo važna stanica u mojoj karijeri. Svirao sam američki džez američkoj publici, publici koja ima izoštreno uho i istančan ukus što se tiče džeza, ali i soul muzike, a posebno one koju su u to vreme izvodili Vilson Piket (Wilson Pickett), Džejms Braun (James Joseph Brown), Areta Frenklin (Aretha Louise Franklin) i drugi. Svakog meseca u nemačkim klubovima gostovale su velike zvezde koje sam imao priliku da upoznam i sa kojima sam se družio. Imao sam tu čast da sviram pred čuvenim saksofonistom Kingom Kurtisom (Curtis Ousley) koji me je zagrlio kada je čuo kako sviram njegovu čuvenu pesmu „Ode to Billy Joe”. Svakako, to mi je veoma značilo kao mladom muzičaru. Inspirisan, s jedne strane, evropskim, a s druge strane, američkim džezom, vratio sam se u Beograd sa idejom da osnujem bend koji bi negovao džez muziku obojenu balkanskim muzičkim nasleđem. Nisam išao za nekom modom; okrenuvši se muzičkom folkloru balkanskog podneblja, shvatio sam da se nalazim na muzičkom vrelu, i jednostavno sam osetio potrebu da na najprirodniji mogući način „spojim” te dve muzike, a potom i taj specifičan spoj plasiram na nekim važnim festivalima u Evropi i u Americi.

Kada ste 1985. godine snimili svoj prvi autorski album pod nazivom „Krčma Džerima”, reklo bi se da ste već tada ‘definisali’ svoj umetnički izraz kao spoj džez muzike i muzičkog folklora Balkana. Koje bi to, prema Vašem mišljenju, bile tačke preseka pomenutih muzičkih praksi i da li njihov međusobni odnos, zapravo, otvara granice društvenog prostora i vremena?

Element igre je prisutan u svakom stvaranju muzike, te je tako neizostavan i u džez muzici i u muzičkom folkloru. Za mene je posebno intrigantno to suptilno poigravanje sa glavnom temom, odnosno, to približavanje i udaljavanje od osnovne tematske zamisli u odnosu na dramaturgiju muzičkog toka. Pomenutu igru, zapravo, karakteriše proces variranja, tačnije, odsustvo doslovnog ponavljanja ne samo teme, već i celokupne forme improvizacije; sve to postaje još jasnije ako se u obzir uzme to da su svi muzički parametri podložni variranju, čak i u odnosu na pojedinačnog izvođača, što ukazuje na posebna svojstva interpretativne prakse i kod džez muzičara, ali i kod ‘folklorista’. Slobodno bi se moglo reći da bez variranja nijedna tradicija ne može postojati jer se vidovi njenog obnavljanja – realizacija, aktuelizacija, manifestacija – ostvaruju u konkretnim situacijama čiji su sastavni elementi promenljivi. Tako i neka folklorna melodija u novom (džez) okruženju biva reaktuelizovana, odnosno, prostorno i vremenski ‘izmeštena’. Ona u sebi krije naročit vid komunikacije – one koja omogućava dijalog među različitim kulturama.

Da li biste mogli izdvojiti umetnike čija su stvaralačka kreda, na neki način, u saglasju sa Vašim umetničkim senzibilitetom?

Često u intervjuima pominjem Miloša Petrovića, Mišu Krstića i Lalu Kovačeva. Saradnje sa ovom trojicom muzičara na različitim projektima i albumima, svakako, jesu odlučujuće u mojoj karijeri. Sa džez pijanistom Milošem Petrovićem snimio sam album „Beogradski tango”, koji je bio proglašen za album godine u nekada „Velikoj Jugoslaviji”. Lala Kovačev, najbolji bubnjar svih vremena koga smo imali i Vojin Draškoci, nekada profesor na Fakultetu muzičke umetnosti, dosetili su se da bi od tradicionalne balkanske muzike trebalo napraviti ‘nešto’ i to plasirati na evropskoj i svetskoj džez sceni. Tako je i nastao sastav „Balkan Impressions”, a ja sam imao tu sreću da Lala izabere mene da budem član benda. Dve godine smo imali turneju po Evropi.
Miša Krstić, pijanista, još je jedna značajna figura u mom životu. Upoznali smo se na mestu stare „Euridike”. Družili smo se, slušali džez i o njemu diskutovali; njegovo znanje je neprocenjivo budući da je jedan od naših najboljih poznavalaca istorije američkog džeza.
Pored saradnje sa njima trojicom, moram da pomenem i saradnju sa Đorđem Marjanovićem sa kojim sa nastupao pred osamdeset hiljada ljudi na turneji po SSSR-u, kao i saradnju sa Goranom Bregovićem i nastupe sa njegovim bendom krajem devedesetih. Sa njim sam se poptuno oslobodio straha sviranja pred velikim auditorijumom. To mi je veoma koristilo kada sam, potom, krenuo na turneju sa svojim Balkan Salsa Band-om.

Od momenta kada ste prvi put došli u Beograd, pa do danas, prošlo je nešto malo više od pola veka. Taj period bio je obeležen brojnim uspesima, kako na domaćoj, tako i na inostranoj muzičkoj sceni. Svirajući u različitim sastavima, ali i sa Vašim aktuelnim bendom, imali ste priliku da nastupate na mnogim prestižnim evropskim džez festivalima, poput „Rotvajl Džez Festivala” u Nemačkoj, festivala „Đango Rajnhart” u Francuskoj, „Montre Džez Festival” u Švajcarskoj. S tim u vezi, šta smatrate da su posebnosti Internacionalnog džez festivala „Nišvil”, koji Vam je u avgustu ove godine uručio nagradu za životno delo, i „Valjevskog džez festivala”, čiji ste Vi umetnički direktor, koji ulazi u četvrtu deceniju svog postojanja, a u odnosu na pomenute evropske džez festivale na kojima ste nastupali?

Svi džez festivali u Srbiji, kojih ima dvadesetak, značajni su budući da neguju i propagiraju džez muziku. „Nišvil” je svakako jedan od najposećenijih džez festivala jugoistočne Evrope, a njegov koncept je od početka, osim na ‘tradicionalnijim’ formama džeza, zasnovan pre svega na fuziji ovog pravca sa etno tradicijama različitih delova sveta; „Valjevo Jazz Fest” je jedinstven po tome što mu je prvenstvena svrha da predstavi domaću džez scenu. Sasvim prirodno, ponosan sam na valjevski džez festival, budući da već punih trideset godina u kontinuitetu ispunjava svoj cilj – promovisanje srpskih džez muzičara i njihovih zanimljivih projekata. Naravno, uvek se radujemo da ugostimo i naše umetnike koji danas žive i rade u evropskim zemljama i u Americi, a posebno one najbolje sa teritorije nekadašnjeg jugoslovenskog umetničkog prostora. To je razlog zbog koga „Valjevo Jazz Fest” ima veliki značaj.

Razgovor sa Jovanom Maljokovićem
vodila Ivana Petković, muzikolog