Osnivačka skupština Udruženja kompozitora Srbije održana je 18. februara 1945. godine u prostorijama Radio Beograda u Inženjerskom domu. Pod predsedništvom Milenka Živkovića prvi Upravni odbor činili su: Stanojlo Rajičić (potpredsednik), Đorđe Milojević (sekretar), Ljubica Marić, Kosta Manojlović i Milan Urošević (članovi).
Cilj i delokrug rada okupljenih članova Udruženja, zacrtan je u tadašnjim Pravilima u kojima se kaže da je “zadatak da okupi kompozitore sa teritorije federalne Srbije kako bi organizovanim snagama štitili moralne i materijalne interese svojih članova [...] obezbedi dostojan društveni položaj, stara se o redovnom izvođenju kompozicija svojih članova [...] organizuje festivale, koncerte, predavanja na kojima će se prikazivati prvenstveno dela srpskih, jugoslovenskih i slovenskih kompozitora a zatim i stranih kompozitora” (Čl.2). I danas, u potpuno izmenjenim društvenim okolnostima najvažniji ciljevi rada Udruženja – podsticanje nastajanja novih dela, promocija ostvarenja srpskih kompozitora u zemlji i inostranstvu putem izdavačke delatnosti, koncerata, tribina, briga o materijalnom i društvenom statusu svih članova Udruženja, usmeravanje izvođača na repertoar savremene domaće muzike – u osnovi su ostali nepromenjeni.
Prvenstveno, članstvo Udruženja su činili samo muzički stvaraoci, godinu dana od formiranja Udruženja osnovana je i Sekcija muzičkih pisaca (1946) a od 1953. godine u okviru UKS-a postoji i Sekcija za zabavnu i džez muziku. Okupivši na takav način širok krug muzičkih stvaralaca i pisaca, Udruženje je postalo centar savremene muzičke prakse u Srbiji, a tokom više od šest decenija na njegovom čelu smenjivali su se najistaknutiji srpski kompozitori. Iako su prve decenije postojanja Udruženja obeležene diktatom ideoloških obrazaca socrealističke estetike, u vidu proklamovanja smernica razvoja muzičkog stvaralaštva i ocenjivanja novih dela kroz diskusije i otvorene kritike, ne treba zanemariti prilično živo i zanimljivo organizovanje plenumskih sastanaka na kojima se, osim preslušavanja novih dela i njihove umetničke ali i ideološke evaluacije, govorilo i o utiscima koje su članovi donosili posle putovanja u druge zemlje. Tokom žive razmene sa inostranstvom, članovi posećuju strane zemlje i festivale, odgovarajući na pozive asocijacija kompozitora tih zemalja, ili u vidu dužih studijskih putovanja. Pojedini delegati učestvuju na raznim kongresnim skupovima i simpozijumuma. Na plenumima se govori o muzičkom životu država u kojima su gostovali ili o festivalima kojima su prisustvovali, ne samo na teritoriji bivše Jugoslavije (Zagrebački bijenale, Festival kamerne muzike u Rogaškoj Slatini, Tribina u Opatiji, Festival zabavne muzike u Opatiji i dr.) nego i širom Evrope (Pariz, Prag, Beč, Salcburg). Osim izveštaja koje su podnosili domaći članovi, zanimljivi su bili susreti i gostovanja stranih predavača iz redova značajnih stvaralaca, izvođača ili teoretičara (Aron Kopland, Žan Barake, Zofja Lisa, Nikolas Slonimski, Everet Helm, Kendal Tejlor, Žermen Tajfer, Ivan Martinov, Zlatko Baloković, Nikolaj Orlov, Igor Markevič, Benžamin Britn, Dmitrij Šostakovič, Igor Stravinski, Gražina Bacevič) koji su posetili Udruženje i predstavljali nove tendencije u svetu.
U nastojanju da što više utiče na plasiranje dela svojih članova, Udruženje je imalo delegate u telima i institucijama kao što su Republički Savet za kulturu, Sekretarijat za prosvetu i kulturu, Kulturno-prosvetna zajednica i dr. a gelegirani su i predstavnici u muzičke ustanove kao što su Beogradska filharmonija, Umetnički ansambl Doma JNA, Radio Beograd, Narodno pozorište i Udruženje reproduktivnih umetnika Srbije (danas UMUS). U tom smislu plasirana je domaća muzika u inostranstvu, bilo putem direktnog slanja partitura, bilo prilikom gostovanja Beogradske opere ili Beogradske filharmonije, bilo prilikom pojedinačanih gostovanja umetnika na inostranim scenama. Na domaćem terenu vidno je prisustvo članova UKS-a na programima koncerata u sezoni Beogradske filharmonije, a značajnu manifestaciju činili su i mesečni javni radio koncerti u kamernom studiju Radio-stanice koji su se održavali 1952-54.
Praksa predstavljanja najnovijih ostvarenja, koja su tokom prvih decenija rada Udruženja organizovana u formi preslušavanja i diskusija, obnovljena je tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka u vidu Tribina novih dela koje su bile posvećene ozbiljnoj muzikološkoj prezentaciji odabranih primera recentne produkcije. Tribine su održavane u sali UKS-a i u saradnji sa Trećim programom Radio Beograda koji ih je potom odložno emitovao.
Tokom 1989/90. rad Udruženja pogađaju teškoće, prvenstveno finansijske prirode, koje blokiraju ostvarivanje njegovih osnovnih zadataka. U nemogućnosti da održava postojeću stručnu službu i obavlja izdavačku delatnost, Udruženje se suočava sa pretnjom potpunog prestanku rada i gašenja.
Ratovi i turbulentni politički događaji poslednjih godina 20. veka obeležili su živote svih, pa je i Udruženje sa svojim članstvom bilo u prilici da na njih reaguje i zauzima stavove. Povodom martovskih demonstracija studenata, 1991, UKS se pridružuje apelu Udruženja književnika i Odbora za zaštitu i razvoj demokratije „Francuska 7“, odlukom Plenuma od 12. marta 1991 da „u znak podrške zahtevima studenata i u znak protesta protiv represije i neslobode svake vrste, članovi Udruženja ne dozvole izvođenje svoje muzike u javnosti, a posebno na radiju i televiziji, sve dok se potpuno ne ispune zahtevi studenata i dok se ne omogući potpuno slobodno i nepristrasno obaveštavanje javnosti“.
Povodom zbivanja na RTS-u, proganjanja, oduzimanja propusnica članovima Udruženja zaposlenim u toj ustanovi i njihovog slanja na prinudni odmor, Predsednik udruženja je reagovao nizom protestnih pisama, upućenih rukovodstvu RTS-a i javnosti. Povodom teške političke situacije održan je i protestni skup u sali Udruženja kompozitora Srbije, 10. juna 1992. godine, na kome je prisustvovalo 99 kompozitora, muzikologa i muzičkih umetnika. Svi prisutni su se svojim potpisima pridružili Apelu grupe akademika u kojem se, između ostalog, kaže da bi trebalo učiniti sve “…da se Srbija vrati u civilizovanu zajednicu naroda i država“.
Stavljanje zemlje pod sankcije stopiralo je kulturne veze sa svetom i otežalo svaki vid stvaralaštva. U junu 1992, organizovan je antiratni protest u kojem je 50-ak članova Udruženja klečalo u Pionirskom parku, ispred zgrade Predsedništva Srbije tražeći na ovaj (simbolični) način silazak Slobodana Miloševića sa vlasti.
Udruženje se oglasilo i 4. februara 1997. godine podrškom borbi studenata koja je glasila: „Ogorčeni brutalnim nasiljem policije nad građanima Beograda i upadom policije na Filozofski fakultet, energično protestujemo i zahtevamo da se odmah prestane sa državnim terorom. Tražimo i da se ispune svi zahtevi studenata Beogradskog univerziteta i Univerziteta umetnosti koje podržavamo od samog početka studentskog protesta.“
Tokom NATO agresije 1999.godine, Udruženje je uputilo pismo javnosti ukazujući na tragične posledice povrede međunarodnog prava i ugrožavanja i gubljenja života nevinih žrtava.
Tokom svog višedeceijskog rada glavne aktivnosti Udruženja kompozitora Srbije bile su: organizovanje festivala Muzika u Srbiji, (svake godine od 1976 do 1991.), organizovanje Međunarodne tribine kompozitora (takođe jednogodišnji festival započeo sa radom 1991.), dodela nagrade „Stevan Mokranjac“, pripremanje različitih autorskih i drugih koncerata svojih članova, rad na osnivanju Ansambla za novu muziku, izdavačka delatnost kao i razne aktivnosti vezane za međunarodne forume i asocijacije.
M.P.