Razgovor sa povodom – Svetlana Maraš

mart 30, 2022

Dobili ste nagradu Stevan Mokranjac 2020. godine, za kompoziciju Post-Excavation Activities, što je samo jedno od priznanja koja su Vam za dosadašnji rad dodeljivana, u zemlji i inostranstvu. Šta za Vas kao autorku znače ovakve nagrade i kako vidite njihovu ulogu u našoj muzičkoj zajednici?

Dodela nagrade jednom radiofonskom ostvarenju koje počiva na temeljima elektro-akustičke i (možda još više) elektronske muzike, za mene je pre svega signal prisutnosti ovakve – savremene muzike, u svakodnevnom a ne samo koncertnom kontekstu, a to je kontekst koji radio u velikoj meri omogućava. Ovo istovremeno znači da publika za takvu vrstu dela može biti ona koja razume istorijske okolnosti dela, ali i ona kojoj taj aspekt nije nužno bitan i razume njegovu savremenost, i to daje snažan komunikacijski potencijal radu, što mi je posebno drago.

Treba naglasiti da prepoznavanje dela elektronske i elektro-akustičke muzike nije izuzetak kad je u pitanju Mokranjčeva nagrada, ali može se i primetiti, hronološki, jedna vrsta izjednačenja kada su u pitanju sredstva izražavanja nagrađenih dela, i ovo je po meni bitan dokaz i prihvatanje činjenice da je jezik savremene muzike u svojoj prirodi raznovrstan i neisključiv po pitanju materijala, forme ali i estetske orijentacije autora.

Post-Excavation Activities je delo koje otkriva bogatstvo raznovrsnih savremenih kompozicionih tehnika, među koje spadaju i aktuelni vidovi upotrebe tehnologije prošlih vremena. Takođe, impresivno je i to što se radi o radiofonskom, u izvesnom smislu, narativnom delu, u kome nema konkretnih, arhivskih ili terenskih snimaka. Da li bi mogli reći nešto više o procesu nastanka ovakve kompozicije?

Kompozicija je nastala veoma staloženim uklapanjem materijala, kroz godinu i više dana, i tu mislim na uklapanje većih odeljaka koji su kompoziciji dali narativni karakter. “Izmišljeni scenario” dela proizišao je donekle iz zvučnih karakteristika izvornog materijala koji sam prikupljala u Elektronskom studiju, radeći sa sintisajzerom EMS Synthi 100, i potom obrađivala na različite načine. Svi oni najsitniji artefakti koji su zvuku dali specifično obeležje, poslužili su kao estetski elementi iz kojih je stvoren koncept dela. Tim putem sam i došla do ideje da medij kao takav može da se predstavi zvukom, i da može da se iskoristi kao muzički, ekspresivni element. Kao inspiracija, poslužio je kvalitet koji prepoznajemo slušajući zvuk magnetofonske trake na primer, ali sam otišla korak dalje da stvorim nešto što je privid konkretnog zvuka a ustvari je potpuno sintetičkog porekla. Zvučna slika tako postaje mesto preplitanja muzičkog i ne-muzičkog koji zajedno učestvuju u kreiranju slušalačkog iskustva, kojem u ovom slučaju odlično odgovara termin: “Cinema for the ear”. Delo mogu da okarakterišem čak kao jednu nostalgičnu fikciju, priču o samom zvuku, o traženju i nalaženju oblika zvuka u nečemu što je bilo, što je davno zaboravljeno i ponovo otkriveno. Ovde bih htela da citiram Zoricu Premate koja je moju nameru na najlepši mogući način uobličila rečima: “zvuk uspostavlja neke forme, načine same dinamike postojanja, koje važe za sve što ima oblik u četiri dimenzije. Sve što se kreće u prostoru i vremenu.”

Priznanje koje ste dobili za otvarenje Post-Excavation Activities u kome je deo materijala kreiran na sintisajzeru Synthi 100 u Elektronskom studiju III programa Radio Beograda, može se razumeti i kao priznanje Vašim aktivnostima u vezi sa restauracijom i ponovnim otvaranjem studija, s obzirom na to da ste posle više decenija pauze uspeli da vratite ovaj značajan uređaj u aktivnu upotrebu. Pored toga, organizovali ste i niz gostovanja i koncerata inostranih i domaćih umetnika. Kako gledate na rezultate dosadašnjih aktivnosti i da li možete nešto reći o tome u kom pravcu će ići dalji razvoj Elektronskog studija i njegove uloge u našem muzičkom životu?

Na samom početku, važno je naglasiti da je oživljavanje Elektronskog studija rezultat zajedničkih napora redakcije III programa Radio Beograda da studio dobije značaj kao mesto aktivnog istraživanja i produkcije elektronske muzike, nešto po čemu je bio prepoznat po samom osnivanju. Ono što je najzanimljivije i najznačajnije po meni jeste da je po povratku u aktivan život, ovaj studio momentalno zakoračio u savremene tokove. Upotreba “Sintija” na najsavremenije načine – u kombinaciji sa kompjuterskom tehnologijom, zatim uparivanjem sa drugim sintisajzerima modularnog tipa, a naročito u živom izvođenju koje nikada nije bilo svojstveno ovom instrumentu a naročito ne u prvobitnoj fazi Elektronskog studija, jeste doprinos koji smatram veoma bitnim. Najznačajniji ishod ovoga je emisija Elektronski studio uživo, u kojoj su u živom prenosu iz samog studija mogla da se čuju ostvarenja mnogobrojnih autora i autorki.

Od 2016. godine do 2021. koliko sam imala zadovoljstvo da utičem na rad ovog studija, puno je programa inicirano i ostvareno na zadovoljstvo svih nas koji smo svojim entuzijazmom i radom pokrenuli stvari, ali i onih koji su uzeli učešće u programima poput radionica, otvorenih poseta studiju, umetničkih rezidencija i studijskih praksi. Pokrenuli smo čitav aparat stvaralaca i izvođača elektronske muzike, radijskih i online slušalaca, muzičkih entuzijasta i zaljubljenika u modularne sintisajzere i elektronski zvuk, organizatora muzičkih događaja i festivala, novinara, i uspeh je za mene to – zajednička radost vezana za otkrivanje i pomeranje granica elektronske muzike i muzike uopšte. Nadam se da će pod vođstvom redakcije III programa, i nadalje stvari nastaviti da se odvijaju u tom započetom smeru, sa jednakim entuzijazmom i sličnim tempom.

Post-Excavation Activities pokazuje da u digitalnom okruženju, reklo bi se, sa lakoćom prelazite iz jednog medija u drugi, podređujući prirode svih zvučnih materijala svojim stvaralačkim intencijama. Međutim, kako zaista utiče na Vas promena tehnološkog okruženja, ali i urbane sredine uopšte? Kako uspevate da održite prepoznatljivost u Vašem radu uprkos velikoj raznovrsnosti kompozicionih tehnika i tehnologija na koje Vas upućuje rad u različitim studijima i društvenim okolnostima?

Mogućnost da svoje radove kreiram u različitim oblicima, reprezentacijskim kontekstima i slično, vidim kao beskrajnu slobodu. Prepoznatljivost, naročito ona “vidljiva” na površini, često može imati veliku cenu za jednog umetnika/umetnicu, a to je nametnutost da se određeni estetski i stvaralački principi repliciraju iz dela u delo. Moje polazište, koje mi omogućava gorepomenutu slobodu, jeste suprotno – mislim da svaka ideja koja je ključna za jedno delo koje pravim, ima odgovarajuću formu a ta forma svakako nije uvek ista. Ona proizlazi iz same suštine te ideje. Tako je format dela od velikog značaja za samo delo i govori dosta o njemu, ali samo je jedan od aspekata sa kojima radim. Ono što se trudim da razvijam kroz sve moje radove jeste razumevanje muzičke strukture na mikro-nivou na primer, oblikovanje konceptualog okvira dela u koje ulazi i sam format i na ovo dosta utiče moje shvatanje muzičke semiotike i teorije umetnosti, zatim u nekom užem smislu – rad sa zvukom koji uključuje puno istovremenih detalja, pažljivo postavljenih u odnosu jednih prema drugima, itd.

Imali ste prilike da gostujete u brojnim svetskim centrima posvećenim elektro-akustičkom stvaralaštvu, trenutno rukovodite Elektronskim studiom Visoke škole za muziku u Bazelu (Hochschule fŸr Musik, Basel). Da li je moguće porediti beogradski studio sa drugim evropskim centrima? Da li na Vašem trenutnom poslu postoje neke sličnosti sa radom koji ste obavljali u beogradskom studiju? Da li nam možete reći nešto više o tome kako je opremljen studio u Bazelu i šta Vam je od tehnoloških mogućnosti na raspolaganju?

Ono što beogradski Elektronski studio čini posebnim jeste što je deo Radio Beograda. Ovo je već dovoljno da ga okarakterišete kao jedinstven primerak te vrste u svetu, jer osim što radijska infrastruktura pruža ogromne mogućnosti prezentacije sadržaja, isto tako i utiče na samu produkciju i ono što u studiju nastaje. Zato što je institucionalizovano mesto istraživanja i produkcije elektronske muzike, Elektronski studio Radio Beograda takođe proizvodi sadržaj koji je stručno odabran i koji je u dijalogu sa nasleđem elektro-akustičke muzike proizvedene u njemu. Sve se to reflektuje u muzici koja izlazi odatle, što ne mora da bude slučaj sa nekim drugim studijima u kojima sam radila ili radim. Konkretno, Elektronski studio u Bazelu ima prvenstveno edukacijsku svrhu – služi obučavanju studenata u različitim oblastima rada sa elektronskim zvukom. U tom smislu, rezultati tog rada variraju i u tehnikama, stilu, kvalitetu…Studio u Beogradu je u tehničkom smislu skoncentrisan oko upotrebe jedinstvenog uređaja “Sinti”, a zvučni rezultat se optimalno meri kvalitetom zvuka koji se čuje u radijskom prenosu. Suprotno tome, u Bazelu imamo više studija koji pružaju mogućnost rada sa različitim sintisajzerima kao što su Arp, Buchla, Roland, a glavni studio (Regie) je kompjuterski orijentisan sa parom visokokvalitetnih zvučnika marke “Strauss”, koji omogućavaju neverovatnu preciznost u radu sa zvukom u njegovom finalnom obliku (finalni miks, postprodukcija i slično). Osim toga, multikanalni studio nam omogućava rad na 8 i više zvučnika a nadam se da ćemo u bliskoj budućnosti usvojiti i “ambisonics” format.

Razgovor sa kompozitorkom Svetlanom Maraš
vodio dr Milan Milojković, muzikolog