26. Međunarodna tribina kompozitora

26. Međunarodna tribina kompozitora 5–10. oktobra 2017.

26. Međunarodna tribina kompozitora

26. Međunarodna tribina kompozitora 5–10. oktobra 2017.

Jubilarni autorski koncert Mirjane Živković održan 10.6.2015.

Jubilarni autorski koncert Mirjane Živković održan 10.6.2015.

datum slika oktobar 27, 2015

Stvaralačka delatnost kompozitorke Mirjane Živković započela je krajem pedesetih godina HH veka i uz izvesne pauze, traje do danas. Kompoziciju je završila kod Stanojla Rajičića, a usavršavala se kod Nađe Bulanže i Olivijea Mesijana. Kao muzički pedagog i pisac-teoretičar ostavila je veliki trag u srpskoj muzičkoj pedagogiji. Verovatno zbog prevelike angažovanosti u nastavi, prvo u muzičkoj školi Slavenski, a zatim i na Fakultetu muzičke umetnosti, ova umetnica nije komponovala onoliko koliko je želela. Bez obzira na to, intenzivnom stvaralačkom aktivnošću poslednjih godina, ona je uspela da se priključi aktuelnoj kompozitorskoj sceni. I dok su njeni rani radovi bili opterećeni disonancom i tehnikom, u poslednjoj stvaralačkoj fazi koja bi mogla da se računa od 2001. godine, Mirjana Živković u svojim kompozicijama iskazuje posebnu vrstu senzibiliteta i naglašene emocionalnosti, što su osobine koje bi mogle da postanu zajednički imenitelj svih njenih kompozicija napisanih u ovom periodu. Na jubilarnom koncertu povodom njenog osamdesetog rođendana, izvođena su dela nastala između 2008. i 2015. godine. Izuzetak je kompozicija Basma za mecosopran i četiri timpana iz 1968. godine, jedno od ključnih dela u opusu Mirjane Živković.

Nove folklorne intonacije za dve flaute iz 2013. godine, kompozicija je koja deluje kao igra arabeski sastavljenih od folklornih motiva. Izražajne mogućnosti flaute kao lako pokretljivog i izrazito melodijskog instrumenta iskorišćene su do maksimuma, dok su intenzivni i neobični prepleti dva instrumenta još više doprineli gradnji nestašnog, ponekad i humorističnog karaktera. Po tretmanu folklornog materijala, a kako je i sama kompozitorka u jednom intervjuu istakla, delo kao da predstavlja omaž Josipu Slavenskom. Interpretacija Nede Arsenijević i Katarine Regodić u punoj meri je dočarala prijemčivi karakter ovog ostvarenja.

Adađo iz 2008. i Alegro iz 2015. godine za obou i gudački orkestar, na koncertu su premijerno izvedeni kao diptih. Naročito Adađo poseduje specifičnu vrstu lirizma i naglašene emocionalnosti. Izrazita i čistokrvno lirska melodijska linija ukazuje na izrazitu osećajnost, te su u tom smislu, povremeni odjeci laganih stavova koncerata Johana Sebastijana Baha sasvim primereni. Modernistička oporost i disonanca pratili su koncertantni Alegro koji je takođe prožet melodijama snažnog lirskog senzibiliteta. Koncertantna motoričnost i lirizam, čini se da su to glavne sfere izraza možda i najreprezentativnije kompozicije Mirjane Živković u poslednjem njenom stvaralačkom periodu. Na tragu umerenog modernizma i zanatski vešto, ova kompozitorka se poigrava sa povremenim stilskim aluzijama na barok kojeg je uspela vešto da transformiše u okvire sopstvene poetike. Svi ovi aspekti do izražaja su došli zahvaljujući i izvrsnim muzičarima, solisti Borislavu Čičovačkom kome je delo i posvećeno i članovima kamernog orkestra Ljubica Marić sastavljenom od izvrsnih muzičara koje je predvodio dirigent Rade Pejčić.

Dva izrazito koncertantna dela, Mirjana Živković je posvetila violinistkinji Editi Makedonskoj. Karakteriše ih virtuozitet namenjen izraženom temperamentu pomenute umetnice. Balada o polju za violinu i kamerni orkestar iz 2015. godine, kompozicija je čiji je pastoralni karakter naglašen izrazitim korišćenjem drvenih duvačkih instrumenata i udaraljki, naročito sa određenom visinom tona. Orkestar u delu ima značajnu ulogu i u njemu je do izražaja došla zanatski vešto ukomponovana orkestracija. Sa sadržinske strane, čini se da Balada dosta koketira sa romantizmom, te su prisutni sadržinski aspekti poput pastorale, drame i lirike. Druga bitna osobina ovog ostvarenja je izrazita koncertantnost, te cela kompozicija deluje kao stav koncerta za violinu i orkestar neoromantičnog karaktera. Ovom svojom osobinom, Mirjana Živković se izdvojila od konvencionalnog, akademski usmerenog modernizma, te se čini da je osim zanatskog umeća, kompozitorka uspela u nameri da sopstveni, izrazito emocionalno usmeren unutrašnji svet, predstavi kroz svoje delo.

Ađitato za violinu i harfu iz 2013. godine ostvarenje je sličnog usmerenja kao i prethodno, bar što se virtuoziteta tiče. Nešto reskijeg zvuka i suzdražnijeg izraza, ova kompozicija donosi uznemirenu melodijsku liniju, kako već i sam naslov sugeriše. Premijerno izvedenu Baladu o polju i Ađitato izvrsno je tumačila Edita Makedonska uz učešće kamernog orkestra Ljubica Marić kojim je dirigovao Rade Pejčić u prvoj i harfistkinje Gorane Ćurgus u drugoj kompoziciji.

Dva dela na jubilarnom koncertu Mirjane Živković bila su posvećena ljudskom glasu. U Dve romantične pesme za mecosopran i kamerni orkestar iz 2010. godine, kompozitorka se približila romantičarskom senzibilitetu koji joj veoma dobro pristaje. Tretman ljudskog glasa u ove dve pesme takav je da zahteva prenaglašenu liričnost koja je pospešena bogatom, na momente i gustom orkestracijom na tragu poznog romantizma. Na premijeri ovih, tehnički zahtevnih pesama, mecosopran Nataša Jović-Trivić se pokazala kao njihov izvrstan tumač.

Na kraju koncerta, izvedena je kompozicija po kojoj je Mirjana Živković prepoznatljiva. U pitanju je Basma/Inkantacija za mecosopran i četiri timpana iz 1968. godine za koju je kompozitorka iste godine dobila nagradu na Letnjem američkom kampu u Fonteneblou i koja se našla u Antologiji srpske solo-pesme. Ovo ostvarenje svakako predstavlja jedan od reprezentativnijih vidova iskazivanja paganskih elemenata u srpskoj muzici. Timpanista Ivan Marjanović i mecosopran Nataša Jović-Trivić uspeli su svojim izvođenjem, da publiku prebace u magični svet bajalice.

Mirjana Živković je zanatski vešt kompozitor. Orkestracija njenih dela je na zavidnom nivou, a u tretmanu solističkih instrumenata ili ljudskog glasa, vešto koristi njihove izražajne mogućnosti. Njene kompozicije su formalno promišljene i bez praznih mesta. Sa stanovišta stila nije inovativna, ali se vešto poigrava sa različitim idiomima: folklornim, baroknim i romantičarskim, uspevajući da napravi otklon od konvencionalno usmerenog modernizma. Taj otklon ogleda se u naglašeno emocionalnom izrazu, što je svrstava u jedinstvenu figuru na srpskoj umetničkoj sceni.              

 

Srđan Teparić