Svetlana Maksimović (1948, Srbija). Ona je prvenstveno kompozitor i predavač ali povremeno i piše o nekim aspektima u muzici, uključujući epohe od srednjega veka do naših dana. Doktorirala je na Univerzitetu u Torontu, februara 2006, na odseku kompozicije. Mnogo ranije je završila studije kompozicije u Beogradu (klasa prof. V. Mokranjca). Njena dela su izvođena u Kanadi, Sjedinjenim Državama, Italiji i Srbiji, najčešće. Kao predavač radila je u muzičkoj školi Kornelije Stanković, držeći nastavu harmonije i kontrapunkta (oko dvadeset godina), kao i dve godine na Univerzitetu u Torontu, gde je obavljala posao asistenta za Materijale, što podrazumeva harmoniju jedan i dva. Za to vreme je napisala i tekst o Mesijanovim delima (Kvartet za Kraj Vremena i Turangalila), o pluralizmu forme, sa elementima grčke tragedije, i posebnoj vrsti rotacionih variranja kao i o simbolu krsta. Ova tri momenta nisu ranije bila obrađena u brojnim napisima o njegovom delu.
Najvažnija dela autorke su Četiri muzejske sobe za simfonijski orkestar, Skica za orkestar, Približavanje svetlosti, Igre otmenosti, Pesma o mističnoj ljubavi (Mevlana Rumi), Komadi vremena u mojim rukama (gudački kvartet), Seni prethodnika, Leto 2001 (klav. trio), Predeli sećanja (klarinet i klavir).

Jedini Glas za solo violončelo, donekle korespondira sa kompozicijom Glasovi za solo violinu iz 2000. Ova starija je posvećena Bahu, dok je novija posvećena čelisti Srđanu Sretenoviću koji ju je i izveo premijerno u maju 2017.
Želela sam ovom posvetom da ukažem koliko je bio vredan njegov doprinos za izvođenje mojih dela, u saradnji sa nekoliko ansambala. Jedini Glas je započet krajem 2016. a dovršen početkom 2017. godine. Od izvođača se očekuje da fragmente tradicija i savremene muzike integriše u svom sviranju, odabirući odgovarajući izraz i da na taj način ostvari objedinjen proces prema smislu i celovitosti dela.