15.maj 2003.

13:00 – Drugi novi klub SKC-a - Konferencija za štampu – musikFabrik

19:00 – Galerija SKC-a - Dodela nagrade Stevan Mokranjac Zoranu Eriću i Anji Đorđević

20:00 – Velika sala SKC-a

musikFabrik (Nemačka)
• Kaija Saariaho (Finska): Noa Noa za flautu i elektroniku
• Salvatore Sciarrino (Italija): Muro d’orizzonte za alt-flautu, engleski rog i bas-klarinet
• Rebecca Saunders (Velika Britanija): Duo 3 za violu i perkusije
• Claus-Steffen Mahnkopf (Nemačka): W.A.S.T.E. II NLE za obou i osmokanalnu traku
• Oliver Schneller (Nemačka): Twilight Dialogues za flautu/pikolo/alt-flautu, klarinet/bas-klarinet, perkusije i violu
Posle koncerta susret sa umetnicima u Galeriji Studentskog kulturnog centra

16.maj 2003.

18.30 – Galerija SKC-a - Okrugli sto

20:00 – Velika sala SKC-a

Gordan Trajković, violina, Gudači Sv. Đorđa, dirigent: Petar Ivanović
• Irena Popović: MA TA za gudače
• Sungji Hong (Koreja): Sonata da Chiesa The light of theWorld za 12 solo gudača
• Slavko Šuklar (Slovenija): Concerto panonico za violinu i gudače
• Arvydas Malcys (Litvanija): AMomenet in Eternity za gudače
• Zygmunt Krauze (Poljska): Emille Bell za gudače
• Marko Nikodijević: Threnody za kamerni orkestar

17.maj 2003.

18:00 – Galerija SKC-a - Okrugli sto

20:00 – Velika sala SKC-a

• Jakob H. Diehl (Francuska): secondmovement... (choral)me in two rooms za traku
• Marko Nikodijević: sadness untitled / Marko Nikodijević, klavir
• Ivana Kiš (Hrvatska): Tri trenutka iz polusna / Stana Krstajić, flauta, Dejan Subotić, klavir
• Vladimir Scolnic (Ukrajina/Izrael): War and Nostalgia / Boban Stošić, kontrabas
• Marco Molteni (Italija): Come Frisso perse Elle, la Viva Luce / Neda Hofman, klavir
• Marco Marinoni (Italija): In the Blinded Room za traku
• Louis Andriessen (Holandija): Image deMoreau / Neda Hofman, klavir
• Ivan Brkljačić: BIS / Vera Ogrizović, gitara
• Jasna Veličković: Sizifova pesma / Dejan Subotić, čembalo
• Filippo Perocco (Italija): Tarlo che rode, wood-worm za ozvučeno čembalo – sa trake
• Deidre McKay (Irska): little sails / Miloš Petrović, violina, Ivana Ćetković, violina, Nataša Stanojević, viola, Igor Ćetković, violončelo
• Marjan Stojilković: Klavirski trio / Neda Hofman, klavir, Miloš Petrović, violina, Srđan Sretenović, violončelo
• Michael Matthews: Miniatures / Miloš Petrović, violina, Ivana Ćetković, violina, Nataša Stanojević, viola, Igor Ćetković, violončelo
• Anja Đorđević: Čedna dobrodošlica za tri viole, violončelo i traku / Ansambl CON-TRUST
• Vladimir Tošić: Akordal / Zoran Božanić, harmonika, Miloš Pudar, bas, Lazar Šolović, marimba
• Vladimir Pejković: ... Blood, noise, endless poetry... za tri viole, violončelo i traku / Ansambl CON-TRUST
• Predrag Milojković: Requiem za PC platformu, audio-vizuelni interaktivni rad

12. Međunarodna tribina kompozitora.zip 15−17. maj 2003.
Reč selektora

Kada je u decembru 2002. godine predsedništvo Udruženja kompozitora Srbije donelo odluku da se ipak i ove godine održi Međunarodna tribina kompozitora, uz sve poteškoće koje smo onda mogli da sagledamo, prihvatili smo kao izazov imperativ kontinuiteta jedinog festivala savremene umetničke muzike u Beogradu.
U nesvakidašnje skraćenom roku (od sredine decembra do kraja aprila) i uz nedopustivo mali budžet, bili smo primorani da „zipujemo“ sve faze priprema za festival, koje obično traju godinu dana. Shodno tome, i sadržaj Tribine je komprimovan na samo tri koncerta. Od prijavljenih devedeset kompozicija, selekciju umetničkog veća je prošlo 32 dela. Budžet je dozvolio da od prvobitno planiranih sedam koncerata, koji su podrazumevali gostovanje tri inostrana ansambla i četiri koncerta odabranih kompozicija, bude realizovan dolazak samo jednog ansambla i dva koncerta sa svega devedeset šest kompozicija. Realno održavajući finansijske mogućnosti i društvene i kulturne interese za savremenu muziku ovde, ovogodišnja Tribina.zip jeste minijaturna, ali je koncipirana tako da razdvoji dva programska modaliteta. Jedan, koji se zalaže za koncept promovisanja aktuelnih tendencija u svetskoj savremenoj muzuci i izvođaštvu, i drugi, koji institucionalizuje princip selekcije prispelog, inostranog i domaćeg recentnog stvaralaštva. Otud nam se čini da je ova tribina zaista prelomna, jer postavlja pitanje budućeg identiteta ove manifestacije a ne samo uslova njenog održavanja. Ukazuje se neophodnost razdvajanja dva vitalna, a različita interesa stručne muzičke i šire kulturne javnosti: stimulisanja i promocije savremenog domaćeg stvaralaštva (smotra) i predstavljanja odabranih trendova i koncepata umetničke muzike u svetu (festival). Dakle, smotra i festival. Da li u okviru iste manifestacije? Želeli bismo da 12. međunarodnom tribinom kompozitora.zip podstaknemo institucionalno razrešavanje bar ovog pitanja.

Umetničko veće

Marija Masnikosa: „Prikaz 12. Međunarodne tribine kompozitora.zip“

Ovogodišnja, 12. međunarodna tribina kompozitora.zip, održana je, po prvi put u istoriji ovog festivala, u dvorani Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Osmišljena i realizovana u izuzetno kratkom roku i uz nedopustivo mali budžet, Tribina je ove godine ostvarena u svom „zipovanom“ − minijaturnom izdanju. Od prvobitno planiranih sedam koncerata (tri koncerta inostranih instrumentalnih ansambala i četiri koncerta izabranih kompozicija) i 32 kompozicije, koliko ih je prošlo selekiiju Umetničkog veća, ostvareno je samo gostovanje eminentnog nemačkog ansambla za savremenu muziku musikFabrik i izvedeno 26 odabranih kompozicija na ukupno tri koncerta „smeštena“ u tri festivalska dana! Razlika u odnosu na prethodne tribine je upadljiva, pre svega po broju održanih koncerata, ali i po nekim drugim, manje vidljivim, ali značajnim sadržajnim i „pratećim“ karakteristikama.
Nijedan posetilac Tribine nije mogao da ne primeti da nije bilo svečanog otvaranja festivala, kao i to da (iz „vanmuzičkih“ razloga) nije bilo najavljene dodele Mokranjčevih nagrada, konačno – nije bilo velike sale Kolarca, na koju smo navikli, bar na otvaranju. Nije bilo simfonijskog koncerta (ovakvu odluku doneo je, zapravo, budžet Tribine, iako „glasom“ Umetničkog veća!), nije bilo horskog zvuka, nije bilo kompleksnih instrumentalnih sastava! Takođe, odlukom Umetničkog veća, nije bilo studentskih koncerata, nije bilo stručnog žiriranja ni ocene publike i – ono najvažnije – među odabranim kompozicijama nije bilo starijih od tri godine, nije bilo omaža i retrospektiva. U želji da ovaj festival zbilja bude Festival savremene muzike, a ne samo smotra recentnog domaćeg i inostranog stvaralaštva, selekcija prispelih kompozicija bila je orijentisana prema modernističkim i postmodernističkim ostvarenjima.
U ovakav koncept festivala uklopio se i program koji je prve festivalske večeri izveo nemački ansambl musikFabrik. Pored zanimljivih i našoj publici nepoznatih kompozicija Kaje Saarijaho (Kaija Saariaho), Salvatora Šarina (Salvatore Sciarri>no), Rebeke Saunders (Rebecca Saunders) i Klausa Štefena Mankopfa (Claus-Steffen Mankopf), na ovom koncertu je izvedena i svetska premijera kompozicije Twilight Dialogues Olivera Šnelera (Oliver Schneller), nemačkog kompozitora mlađe srednje generacije. Naglašeno modernističke u svom osnovnom jezičko-stilskom određenju, ove kompozicije su iznenadile beogradsku publiku, naviknutu poslednjih godina na dominaciju postmodernističkih poetika. Naime, sve kompozicije koje je izveo musikFabrik afirmišu novi sonorizam, jedno aktuelno i specifično zanimanje za novi, obogaćeni zvuk savremene umetničke muzike i načine njegovog proizvođenja. Stoga je valjda izgledalo gotovo neverovatno da eminentni kompozitori savremene Evrope, čije nam je kompozicije predstavio musikFabrik, sada imaju potrebu da govore jezikom muzike 50-ih i 60-ih godina XX veka, oživljavajući i nadgrađujući „stara“ kompoziciono-tehnička sredstva posleratnog evropskog modernizma. To nije bio „retro-govor“, niti je potreba za ovakvim „povratkom“ bila puki eklekticizam. Istraživačka orijentacija ove muzike i njenih sofisticiranih izvođača, njena aikoničnost, sam čin „povratka“ u svet posleratne avangarde uz sve intervencije koje podrazumeva ovakva „odložena akcija“, kao i, sa druge strane, jedna nova introspekcija i njoj svojstvena nova dubina (nasuprot postmodernističkoj plošnosti), kao i sasvim specifičan govor i izraz novog subjekta-stvaraoca (čija je socijalna pozicija u doba multinacionalnog kapitala bitno izmenjena), obezbeđuju ovoj muzici atribute druge evropske moderne, kakva je istovremeno (tokom devete decenije XX veka) zahvatila noviju evropsku arhitekturu i likovne umetnosti.
Modernizam čitljiv u izabranim kompozicijama, izvedenim tokom druge i treće festivalske večeri, nije bio tako radikalan kao onaj u delima koje je izveo musikFabrik i nije bio nov, ali je bio autentičan. Modernističku poetiku zastupale su kompoziiije Sunđi Hong (Suingji Hong), Jakoba Dila (Jakob Diehl), Ivane Kiš, Vladimira Skolnika (Vladimir Scolnic), Marka Moltenija (Marco Molteni), Marka Marinonija (Marko Marinoni), Filipa Peroka (Filippo Perocco), Marjana Stojiljkovića, Majkla Metjuza (Michael Matthews) i Predraga Milojkovića. Ističem ovom prilikom kompoziciju second movement... (choral) me in two roms, za traku, mladog nemačkog kompozitora Jakoba Dila, koja svojom jasnom „vanmuzičkom“ porukom i snažnom ekspresijom stoji na samoj liniji razdvajanja između semiotičke modernističke i semantičke postmodernističke umetnosti.
Ipak, najveći broj izabranih kompozicija zastupao je postmodernističku estetiku. U ovoj najvećoj grupi ostvarenja našla su se dela Irene Popović, Slavka Šuklara, Luja Andrisena (Luis Andrissen), Ivana Brkljačića, Dirdre Mek Kej (Dierdre McCay) i, kao posebno upečatljive, kompozicije Zigmunta Krauzea (Zygmunt Krauze), Jasne Veličković, Anje Đorđević, Vladimira Pejkovića i Marka Nikodijevića.
Summa summarum (bez ulaženja ovom prilikom u razmatranja svih pomenutih kompozicija), ova tribina je samo potvrdila ono što nam u vidu svakovrsnih informacija stiže sa svetske umetničke scene – pokazala je (naročito je tome doprineo koncert ansambla musikFabrik) da je kulturna dominacija postmodernizma, izgleda, na izmaku.
Jačanje koncepta multikulturalizma u Evropi dobilo je svoju projekciju i u savremenoj umetnosti: nastupilo je doba koegzistencije umetničkih koncepata. Ako izuzmemo enklave eklekticizma, koje značajno prožimaju umetničku mapu savremenog sveta, i ako na suštinu svedemo raznolika i brojna iskustva  savremene  umetničke  prakse,  kao  paradigma  našeg vremena u savremenoj muzici ukazuje se koegzistencija (druge) modernističke i postmodernističke muzike. Gledano iz ovog ugla, ovogodišnja tribina je bila aktuelna.
Takođe, ona je bila zbilja međunarodna – dogodilo se ono što smo prošlih sezona priželjkivali – na tribini je izvedeno više inostranih nego domaćih kompozicija. Prateće manifestacije festivala, kao što su konferencije za štampu, okrugli stolovi sa kompozitorima i izvođačima, bile su dobro pripremljene, teško realizovane i slabo posećene, što je zapravo odraz prave atmosfere „oko“ festivala. U neverici da će biti održana, u svojevrsnoj ambivalenciji prema njenom „preživljavanju“ i eventualnom sticanju novog identiteta, tribinu je pratio manji broj posetilaca nego prethodnih godina. Tako je ova tribina, iako 12. po redu, valjda zbog svih hrabro i nužno učinjenih „prekida“ sa sopstvenom tradicijom i svih propusta koji prate „prelomne tačke“, imala auru i fizionomiju festivala koji se iznova izgrađuje.
Ipak, najviše nas je iznenadila generacijska mapa tribine. Upadljivo je bilo odsustvo renomiranih domaćih kompozitora generacije 40-ih i 50-ih; takođe je iznenađujuće i upozoravajuće bilo potpuno stvaralačko odsustvo generacije kompozitora četrdesetogodišnjaka! Ovo je bila tribina dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka! Da li je to bila najava/objava jedne nove generacijske smene poput one koja se događala krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka ili je u pitanju Nova Tribina kojoj su samo mladi kompozitori dali šansu – videćemo narednih godina. Sigurno je samo jedno – ova, „prelomna“ tribina objavila je svoju potrebu za promenom.