21.maj 1992.

21:00 – Sinagoga, Novi Sad - Svečano otvaranje

Beogradski gudački orkestar „Dušan Skovran“, dirigent: Aleksandar Pavlović
• Aleksandar Obradović: Zeleni vitez, ciklus pesama za sopran i gudače na tekst Desanke Maksimović (Zeleni vitez, Po rastanku, Proletnja pesma, Strepnja, Na buri) / Jasna Šajnović, sopran
• Ivana Stefanović: I niotkudu pomošti / Ars Nova, Boris Bunjac, udaraljke
• Zoran Erić: Helijumumaloj kutiji
• Ivan Jevtić: Koncert br. 3 za klavir i gudače / Mira Jevtić, klavir
• Vuk Kulenović: Mehanički Orfej

22:30 – Studio M, Novi Sad - Elektroakustička muzika

• Miroslav Štatkić: Osvetljavanje (prvi stav)
• Slavko Šuklar: Sarabanda / Ištvan Varga, violončelo
• François Bousch (Francuska): Paysagemagnetique / Ljubiša Jovanović, flauta
• Alain Savouret (Francuska): Le bal des étrilles / Dejan Kulenović, oboa
• Francis Dhomont (Kanada): Météores
• David Keane (Kanada): Nautilus / Dragan Petrović, klarinet
• Zoran Erić: Abnormalni udarci Dogona / Predrag Stefanović, klarinet, Boris Bunjac, udaraljke, Aleksandar Šandorov, klavir

22.maj 1992.

11:00 – Akademija umetnosti, Novi Sad - Solistička i kamerna muzika

• Vladimir Tošić: Aludijum / Lidija Stanković, klavir
• Katsuma Nakajima (Japan): Threemetaphoras / Lidija Stanković, klavir
• Miloš Petrović: Iz Istorije Vizantije / Miloš Petrović, klavir
• Miloš Zatkalik: Izgubljeni u pustinji / Ljubiša Jovanović, flauta
• Shin-ichiro Ikebe (Japan): Stratta II / Ljubiša Jovanović, flauta
• Ljubica Marić: Čudesnimiligram / Ljubiša Jovanović, flauta; Ivana Radivojević, sopran
• Zlatan Vauda: Aforizmi i kadenca / Đuka Tonči, klarinet
• Nineta Avramović: Povod / Višnja Kosanović, flauta, Nataša Marić, flauta
• Mihovil Logar: Concertone / Predrag Stojković, fagot, Jasmina Gavrilović, klavir
• John Purser (Škotska): Prelude and Toccata / Vladimir Nikolić, gitara
• Edward Sielicki (Poljska): Arpeggione / Branislav Sisel, violina, Vladimir Nikolić, gitara

17:00 – Akademija umetnosti, Novi Sad - Solistička i kamerna muzika

• Zbynek Mateju (Češka): Piece for harp solo / Staša Mirković, harfa
• Svetlana Maksimović: Reminiscencija / Gordana Matijević, violina, Nada Kolundžija, klavir
• Ivan Jevtić: Psaltira vladici Petru Zimonjiću / Branislav Sisel, violina, Gordana Matijević, violina
• Vlastimir Trajković: Sonata za violinu i violu u De duru, op. 20 / Branislav Sisel, violina, Dejan Mlađenović, viola
• Emil Petrovisc (Mađarska): Rhapsody / Dejan Mlađenović, viola
• Svetlana Kresić: Klinički kvartet / Slobodan Stanković, bariton, Lidija Stanković, klavir
• Žarko Mirković: Sacre converzationi / Snežana Nikolajević i Vesna Kršić, klavirski duo
• Boris Despot: Klavijarijum / Lidija Stanković, klavir

20:30 – Sinagoga, Novi Sad

Beogradska filharmonija, dirigent: Mladen Jagušt
• Milana Stojadinović: Aurora Borealis
• Ivan Božičević: Pet haiku
• Predrag Repanić: Raskršća iskušenja
• Jelena Jančić: Talas
• Nataša Bogojević: Circulus vitiosus

23.maj 1992.

11:00 – Gimnazija, Sremski Karlovci - Kamerna muzika

• Milica Paranosić: Ossosso / Gordana Matijević, violina, Obrad Nedeljković, violina, Milija Branković, viola, Sandra Belić, violončelo
• Dieter Acker (Nemačka): Oboenquartett / Dragan Lazić, oboa, Gordana Matijević, violina, Milija Branković, viola, Sandra Belić, violončelo
• Vuk Kulenović: V kvartet / Gordana Matijević, violina, Obrad Nedeljković, violina, Milija Branković, viola, Sandra Belić, violončelo
• Isidora Žebeljan: Na Dunavu šajka / Aneta Ilić, sopran, Miloš Petrović, klavir, Boris Bunjac, udaraljke, Gordana Matijević, violina, Obrad Nedeljković, violina, Milija Branković, viola, Sandra Belić, violončelo, dirigent: Isidora Žebeljan
• Sven-Erik Back (Švedska): Sonata in twomovements and Epilogue / Nada Kolundžija, klavir
• Per Nørgard (Danska): Inmemory of... / Vera Ogrizović, gitara
• Milan Mihajlović: Eine kleine Trauermusik / Ljubiša Jovanović, flauta, Dejan Kulenović, oboa, Dragan Petrović, klarinet, Predrag Stojković, fagot, Jasmina Gavrilović, klavir
• Ana Mihajlović: Priča II / Dejan Kulenović, oboa, Dragan Petrović, klarinet, Predrag Stefanović, saksofon, Igor Ilić, trombon, Slobodan Gerić, kontrabas, Nada Kolundžija, klavir, Aleksandar Šandorov, klavir, dirigent: Biljana Radovanović

17:00 – Gimnazija, Sremski Karlovci

• Tatjana Milošević: Animula vagula blandula / Vladislav Stajević, flauta, Dušan Kočišević, violončelo, Aleksandar Šandorov, preparirani klavir
• Dejan Despić: Svetlosti severa (mojimfinskimprijateljima) op. 101 / Ljubiša Jovanović, flauta, Vladislav Stajević, flauta, Marina Mirković, flauta, Vera Ogrizović, gitara
• Ljubica Marić: Arhaja / Gordana Matijević, violina, Dejan Mlađenović, viola, Sandra Belić, violončelo
• Konstantin Babić: Ribareva čežnja / Jelena Vlahović, sopran, Svetlana Ristić, flauta, Dragan Petrović, klarinet, Predrag Stojković, fagot, Milan Radić, horna, Ljiljana Dimitrijević, harfa, Boris Bunjac, udaraljke

18:30 – Gimnazija, Sremski Karlovci - Prvi Okrugli sto - Urednik: Ivana Trišić

• Srpskamuzika devete decenije
Učesnici: dr Mirjana Veselinović-Hofman, Marija Kovač, Hristina Medić, Oskar Pandi

24.maj 1992.

9:00 – Matica srpska, Novi Sad - Drugi Okrugli sto - Urednik: Ivana Trišić

• Srpskamuzika – prezentacija imedijsko okruženje
Učesnici: mr Ana Kotevska, mr Snežana Nikolajević, Zorica Premate, Milena Pešić

11:00 – Sinagoga, Novi Sad - Vokalna muzika

Aleksandra Ivanović, mecosopran, Olivera Đurđević, klavir
Hor Radio-televizije Beograd, dirigent: Jovan Šajnović
• Aleksandar Obradović: Stradun – trimuzička pastela za glas i klavir na poetske impresije Miroslava Belovića
• Mirjana Živković: Trag
• Dušan Kostić: Pesme smrti
• Dejan Despić: Ozon zavičaja, op. 105
• Nikola Petin: Dva hora
• Svetislav Božić: Serbija
• Srđan Jaćimović: Madrigal
• Ivana Stefanović: Psalam

Tribina kompozitora zamišljena je kao mesto susreta kom- pozitora, muzikologa i reproduktivnih umetnika, prilika za razmenu ideja, mogućnost upoznavanja sa različitim stvaralačkim preokupacijama, nastojanjima i rezultatima koji, u svojoj ukupnosti, odslikavaju sadašnjost muzike. Tribina ima za cilj izvođenje, promociju i stvaranje prilike za vrednovanje novih dela nastalih u Srbiji, njihovo suočavanje sa savremenim tendencijama u muzičkom stvaralaštu drugih zemalja i afirmaciju domaćih ansambala i solista. Stoga su u program Tribine uvršćena profesionalno urađena i uspela dela nastala u nas u poslednje tri godine, kao i novija dela kompozitora iz Francuske, Velike Britanije, Kanade, Nemačke, Švedske, Mađarske, Poljske, Japana, Danske, itd. i to bez insistiranja na selektorovom ličnom ukusu i bilo kakvih stilskih, žanrovskih ili generacijskih ograničenja. Uvereni smo da će izvođenje preko sedamdeset publici uglavnom nepoznatih kompozicija − uz ostale prateće manifestacije kao što su Bilten, Okrugli sto i promotivne izložbe − učiniti od Sremskih Karlovaca i Novog Sada bar privremeno prostor otvorene i plodne kulturne komunikacije, a stvaralaštvo kompozitora Srbije predstaviti ne samo kao ravnopravan, već kroz mnoge primere i kao važan i osoben deo celine savremenog muzičkog stvaralaštva.

Srđan Hofman

Dragi prijatelji i kolege, poštovani gosti!

Uneka drugačija vremena, u trenutku stvaranja novog festivala savremene muzike ja bih vam rekao da sam srećan i ponosan što mi je pripala čast da otvorim prvu Tribinu kompozitora Sremski Karlovci − Novi Sad. Večeras ja to ne mogu da kažem, jer nisam srećan što za nas više nema nekih drugih festivala na kojima smo se na sličan način okupljali decenijama. Ali ako je tako, ako su naše plodove prijateljstva uništili oni koji se, kako je Dejvid Hjum rekao „nadaju da će od taloga života dobiti ono što im prvi veseli trk nije mogao dati“, ja sam zadovoljan što smo se okupili u ime umetnosti koja, možda jedina može da nas održi zajedno, u dostojanstvu življenja.

Pred nama je Tribina kompozitora koja u četiri dana, na osam koncerata solističke, kamerne, vokalne i simfonijske muzike želi da predstavi najnovija ostvarenja naših stvaralaca kao i kompozitora iz inostranstva. Za njeno ostvarenje nesebično su se založile mnoge naše kolege koje su se sa entuzijazmom prihvatile organizacije, kojoj mi muzičari nikada nismo bili vični; potom naši muzički umetnici − izvođači, pripremajući u relativno kratkom roku veliki broj novih dela, i napokon muzikolozi i muzički pisci koji prate naš rad i brinu o prodoru u javnost ove nove manifestacije kojoj je podrška i te kako potrebna. Ministarstvo kulture Srbije, beogradski Sekretarijat za kulturu i sponzori materijalno su nam pomogli da Tribinu kompozitora ostvarimo u okviru profesionalnog dostojanstva. I napokon, zahvalnost za pomoć u organizovanju festivala, zamišljenog kao svojevrsnu muzičku radionicu ili koloniju u prelepom, tradicijom bogatom ambijentu Sremskih Karlovaca, dugujemo novosadskim kolegama iz Udruženja kompozitora Vojvodine. Oni su obezbedili koncertne prostore ovog grada kojima je omogućeno proširenje još uvek nedovoljnih kapaciteta Karlovaca.

Pre nego što vas pozovem da zajedno otvorimo prvu Tribinu kompozitora, želim da vam kažem šta me je najviše obradovalo tokom ovih meseci rada na stvaranju festivala koji treba da zadovolji mnoge naše nezadovoljene stvaralačke potrebe; to su pisma podrške i ohrabrenja koja su nam u jednom veselom, opuštenom tonu, poslale kolege iz gotovo celog sveta. Selektor ovogodišnje Tribine, Srđan Hofman, uz kriterijum kvaliteta kao jedini okvir, uvrstio je veliki deo njihovih prijavljenih radova u program festivala. Iako nisu ovde, hvala im što su nam podarili verovanje da nismo sami.

Milan Mihajlović, predsednik UKS

Otvoreno pismo javnosti kompozitora, muzikologa i muzičkih umetnika sa prve Tribine kompozitora „Sremski Karlovci − Novi Sad“

Nije jednostavno, sa emotivne, psihološke, moralne pa i profesionalne tačke gledišta, započinjati jedan novi festival u vreme kada se nekadašnji kulturni prostor sažima poput šagrinske kože i sve više postaje geto nepropustivih granica.

Ne pristajemo na izolaciju koja znači kraj svake kulture! Odbijamo da primitivni i agresivni duh lažnih mitova reprezentuje našu tradiciju, kulturu i stvaralaštvo!

Protestujemo zbog vređanja, maltretiranja, raseljavanja, mučenja i ubijanja ljudi samo zato što su druge nacije, vere ili političkih ubeđenja!

Želimo da tribina kompozitora bude jedan od pokušaja stvaranja osnove za okupljanje, stvaralačko prožimanje i saradnju ljudi posvećenih muzičkoj umetnosti koja ne poznaje granice.

Prva Međunarodna tribina kompozitora Sremski Karlovci − Novi Sad, 21−24. V ’92

U doba kada, potrganih komunikacija, grabimo poslednje ostatke personaliteta i umotavamo se u SEBE u strahu da ne nastavimo život u jedinoj dimenziji fizičkog preživljavanja, svesni da vrhunski produkti duhovnosti nemaju više značaja i smisla u odnosu na doba koje nas okružuje i usisava, dakle, u tom vremenu koje je i „post“ jugoslovensko i „sada“ apokaliptično i „pre“ ko zna čega, događa se, ipak, nešto čudesno. Nešto što prkosi zakonima jezive gravitacije koja getoizuje, marginailizuje i poništava stvaralačku misao.

Prva međunarodna Tribima kompozitora koja je, krajem maja, održana u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima kao da je ponovo afirmisala tekst jednog njujorškog grafita: „Postoji samo jedan razlog za postojanje umetnosti – da ti kaže da si živ“. To osećanje punoće i vrednosti života umetnosti bilo je i najdragocenije što su kompozitori Srbije, uz podršku autora iz Kanade, Japana, Francuske, Velike Britanije, Poljske, Mađarske, Češkoslovačke, Nemačke, Danske i Švedske, mogli pružiti sebi i kulturi ovog podneblja. Zahvaljujući efikasnoj organizaciji Udruženja kompozitora Srbije i Vojvodine, visoko stručnoj selekciji kompozitora Srđana Hofmana i veoma profesionalnom odzivu izvođačkih ansambala i solista „dogodila se muzika“ u antimuzičnom, kakofoničnom i ogluvelom vremenu, sada i ovde. Neko prethodno vreme, naša najbliskija prošlost omeđena 1989. godinom, zazvučala je sadašnjici u lice, sugestivno i humano.

Zbog svega što se dešava upravo sada i uprkos mračnjaštvu primitivnih mitova koji, po tekstu apela koji je Tribina uputila svetu, „lažno reprezentuju našu tradiciju, kulturu i stvaralaštvo“, „zbog maltretiranja, raseljavanja, mučenja i ubijanja ljudi samo zato što su druge nacije, vere ili političkih ubeđenja“, ova manifestacija je ostvarila i svoj etički cilj okupljanja, stvaralačkog prožimanja i prijateljstva ljudi posvećenih muzici.

Na moguće pitanje o moralu muzike koja se dešava uz zvuke rušenja i ubijanja, muzički umetnici odgovorili su svojim apelom, ali i svojim stvaralaštvom kojim se, po rečima Pjera Frankastela, „racionalno obuima iracionalnim zagrljajem“.

Stilski okvir Tribine kompozitora obeležen je postmodernizmom kao opštim senzibilitetom vremena u kome su se, na nivou izraza pa čak i tehničkih postupaka, susrele različite generacije srpskih stvaralaca. No, možda je jedna od osnovnih karakteristika izvedenih dela i njihova zvučna lepota koja nije lišena kritičke snage, ali koja nosi osećanja nostalgije, iscrpljenosti, razočarenja, ironične implikacije, odbacivanje stvarnosti, uperenost na sebe. Među delima ovakve provenijencije su I niotkudu pomošti i Psalam Ivane Stefanović, Helijum u maloj kutiji i Abnormalni udarci Dogona Zorana Erića, Mehanički Orfej i V gudački kvartet Vuka Kulenovića, Sarabanda Slavka Šuklara, Sonata za violinu i violu Vlastimira Trajkovića, Sacrae converzationi Žarka Mirkovića, Pet haiku Ivana Božičevića, Circulus vitiosus Nataše Bogojević, Na Dunavu šajka Isidore Žebeljan, Eine Kleine Trauermusik Milana Mihajlovića, Priča II Ane Mihajlović, itd. Na Tribinu su, takođe, imala pristupa i dela koja stilski ne pripadaju vodećoj struji srpske muzike i čiji autori, shodno svojim uhodanim stvaralačkim putevima, neguju neoklasicizam ili neoromantizam. Među njima najbrojniji su kompozitori starije generacije, Aleksandar Obradović, Nikola Petin, Mihovil Logar, Dušan Kostić, Dejan Despić, Konstantin Babić, Mirjana Živković, ali i njihove mlade kolege, Ivan Jevtić i Svetislav Božić. Kada je reč o ovim mlađim, pa i nekim od starijih, selektor je, čini se, postupio po principu „Oprostićemo nedostatak talenta, naivnost nikada“. Stoga su na tribini bila prisutna i neka dela koja odzvanjaju ehom socrealizma i banalnih opštih akademskih konvencija.

Svežinu i kreativnost ukupnog zvuka Tribine odbranili su, ipak, kompozitori svih generacija: misaona i sintetička filozofska poruka Čudesnog miligrama i Arhaje Ljubice Marić, duboko lična, prefinjena lirika Svetlosti severa Dejana Despića, već pomenuta dela Ivane Stefanović, Zorana Erića, Milana Mihajlovića, Vuka Kulenovića, kao i njihovih mladih kolega Borisa Despota, Ane Mihajlović, Isidore Žebeljan, Nataše Bogojević i Milane Stojadinović. Svesni sloma osećajnosti i gubitka iluzija koje nosi duh ovog našeg lokalnog vremena, oni su stvaranje muzike prihvatili kao sasvim lični čin. Odatle i apsolutna afirmacija intimizma i emocionalnosti kod Ivane Stefanović, Milane Stojadinović, Mihajlovića, Trajkovića, Despota, Mirkovića i Despića, mehanizovanje i eteričnost otisaka emocija Kulenovića, poluironično-polutehnicističko poigravanje sa rudimentarnim osećajima Erića, eksplozija zvuka bez eksplozije emocije Nataše Bogojević, izolovan antiemocionaiizam Tošića, duhovitost i svežina Isidore Žebeljan i Ane Mihajlović, samoniklost i  mudrost Ljubice Marić.

Težeći lepoti kao odbrani lične samosvesti, pohrlili su svojom muzikom ka uspostavljanju sklada višeg reda u kome se poništava prethodni istorijski sadržaj muzičko-izražajnih sredstava, igrajući se zvučnim krhotinama raznih kultura, pa i onih popularnih i populističkih. Time su reafirmisali i pojam dela kao entiteta za sebe, kreativnog ostvarenja koje tek sekundarno korespondira sa svojim vremenom okrećući od njega svoje zgađeno lice. Doba u kome su nastala ova dela arbitriraju izolujući se, ali ne više kao u avangardna vremena svojim šokantnim dejstvom koje treba da ga razobliči i razori, već svojom ekskluzivnom igrom koja delo smešta izvan istorije i istoričnosti, u eterični prostor iščekivanja doba koje nam nadolazi. Čak i one kompozicije sa Tribine koje su svojim naslovima i oprezno sugerisanim sadržajima pokazale blago interesovanje za sadašnjicu, učinile su to sa pozicija „uređene lepote“, „ulepšane  paralelne  stvarnosti“, stvarnosti koja za autora, da bi uopšte mogao nešto da stvori danas, mora biti fingirana, ili bajkovita, ili mehanički rastavljena. Nostalgija, zamišljenost, iscrpljenost, intimizam, ironija ovih dela, izražena je postmodernističkom fragmentarnošću utisaka, kombinatorikom, ponavljanjem  misli kao na fabričkoj traci, poigravanjem sa smislom i besmislom parafraza i citata, superpozicijom različitog,  paraintelektualizmom, duhovitošću rešenja, ukrašavanjem muzike radi lepote bez težine, uspostavljanjem divnih izmišljenih svetova, i, pre svega, uperenošću u  sebe i opijenošću sobom. Da bi „dokazali sebi da su živi kompozitori su, pre svega radi sebe, a misleći i na prijem publike, komponovali „paralelne zvučne svetove“, od Dogona, vizantijske i postvizantijske ere Srbije, do bajkovitosti Orfeja, japanske haiku-senzibilnosti, fascinacije Mocartovom magijom, ili polarnom svetlošću. Na strani, a opet u okviru „post“ atmosfere, bila je prezentacija dela kompozicije Iz istorije Vizantije pijaniste i kompozitora Miloša Petrovića, koji se bavi New Ageom kao posebnim stvaralačkim izrazom koji, u okviru džezerski postavljene improvizacije, na postmoderan način kombinuje folklor, džez i pop idiome.

Raščistivši sa idejom da umetnost može da menja svet, sva ova muzika ostvaruje se prevashodno kroz svoj esteticizam i egzibicionizam kompoziciono-tehničke nadmoći, jedva potrebna i svom vremenu koje je sebi stvorilo druge fetiše, kultove i mitove. Eroziji pozitivnih duhovnih moći lokalnog vremena suprotstavili su se otmenošću, prefinjenošću, ironijom i afirmacijom humaniteta pojedinca, stvaraoca koji „odmerava sve stvari“ i nadmoćno, kroz svoju muziku, poseduje sebe.

Prevazilazeći krizu identiteta i fizičkog opstajanja u smislu pojedinačne samosvesti, srpski kompozitori su ponudili bogatstvo ideja koje je i za njih same, u osluškivamju zvučanja Tribine, delovalo kao magična lepota. Do sada prisutna uvek u fragmentima, a na već nepostojećim domaćim festivalima jugoslovenskog ili internacionalnog tipa, muzika srpskih autora nije se nikada ovako otvoreno susrela sa samom sobom. Katarzično osećanje ushićenja što smo ovako, umetnički suvereno „živi kroz svoju muziku“, pomerilo je i samu Tribinu u neki „paralelni svet“ konstruisan iz fragmenata nekog prethodnog vremena u kome se živelo punije, komunikativnije i čovečnije. Prisustvo dela stranih autora od kojih treba apostrofirati odlične kompozicije Kanađanina Dejvida Kina, Francuza Fransoa Buša i Japanca Šiničiro Ikebea, omogućilo je kakvo-takvo upoređivanje sa savremenim muzičkim stvaralaštvom van granica (koje će nam, kako stvari stoje, biti ubuduće nedostupno) i svest o sopstvenim kreativnim domašajima.

Čini se da je srpska muzika dosegla jedan od svojih vrhunaca, usijanje stvaralačkih potencijala ovaploćenih u okvirima vladajuće postmoderne. Kao sazreo umetnički pravac, već možda na granici sopstvenog kanoniziranja ka izvesnom akademizmu stila u užem smislu, postmoderni način mišljenja je stvorio muziku koja bi i u svetskim okvirima bila među vrhunskim ostvarenjima.

To užiženje kreativnih potencijala srpskih kompozitora inspirisalo je i izvođače, Beogradsku filharmoniju, gudački orkestar „Dušan Skovran“, Hor RTB, kao i mnogobrojne, uglavnom mlade, muzičke umetnike, da maksimalno doprinesu kvalitetu zvuka Tribine. Na Tribini nije bilo prosečnih izvođenja. Muzički umetnici i ansambli su sa posebnom akribijom, iza koje stoje ozbiljan rad i velika mobilizacija talenta, pristupili svom zadatku i sjajno ga obavili. Jeđna od najznačajnijih karakteristika ovog okupljanja u ime muzike svakako je i novoostvareno jedinstvo autora, muzikologa i izvođača koji će zvuku savremenih ostvarenja srpske muzike obezbediti život na koncertnim podijumima i u medijima.

Poseban doprinos Tribini, osim većih ansambala koji su već deklarisani promoteri savremene domaće muzike, pružili su izvrsni mladi muzičari: pijanisti Lidija Stanković, Aleksandar Šandorov i Nada Kolundžija, violinisti Gordana Matijević i Branislav Sisel, violista Dejan Mlađenović, violončelistkinja Sandra Belić, Dragan Petrović, klarinet, Ljubiša Jovanović, flauta, Vera Ogrizović, gitara, Dejan Kulenović, oboa, Boris Bunjac,  udaraljke,  i  Aneta  Ilić,  sopran.  Njima  se,  u  ovom nabrajanju najistaknutijih izvođačkih doprinosa, pridružuju i mecosopran Aleksandra Ivanović i pijanistkinja Olivera Đurđević kao umetnica čiji je afinitet za domaće stvaralaštvo konstanta našeg muzičkog života već decenijama.

Tribina kompozitora Sremski Karlovci – Novi Sad bila je mesto muzikoloških okupljanja u okviru dva okrugla stola. Moderator razgovora, Ivana Trišič, osmislila je dve stručne teme i okupila izlagače, muzikologe dr Mirjanu Veselinović, Mariju Kovač, Hristinu Medić, Oskara Pandija, mr Anu Kotevsku, mr Snežanu Nikolajević, Milenu Pešić i Zoricu Premate, oko dve teme: „Srpska muzika  devete  decenije“ i „Srpska muzika − prezentacija i medijsko okruženje“.

Ministarstvo za kulturu Srbije, neposredno pred održavanje Tribine, donelo je odluku da ovoj manifestaciji pridoda i takmičarsku dimenziju odvojivši sredstva za nagrade kompozitorima i izvođačima. Zamišljena kao smotra najnovijih ostvarenja srpske muzike, Tribina je, pre svega, pokazala da njen savremeni trenutak daleko prevazilazi formu nagrađivanja i zvaničnih priznanja. Na ivici besmislenosti odbira najvrednijeg među najvrednijim, prinuđen da vrši „kvantifikaciju kvaliteta“ koji je toliko bujan da je nemerljiv formalnim standardima, žiri Tribine je dodelio prvu nagradu Milanu Mihajloviću za delo Eine Kleine Trauermusik i tri ravnopravne druge nagrade Vuku Kulenoviću za Orfejev san, Dejanu Despiću za Svetlosti severa i Milani Stojadinović za Auroru borealis. Suočen sa istim problemom u kategoriji najboljih izvođača, žiri je nagradio flautistu Ljubišu Jovanovića, klarinetistu Dragana Petrovića, pijanistkinju Lidiju Stanković, violinistkinju Gordanu Matijević i violistu Dejana Mlađenovića.

Zorica Premate