Jonel Petroi (Francuska). Njegov opus nudi, sa dozom živahne poletnosti, mešavinu dela za soliste, kamerni i simfonijski orkestar, kao i kompjuterski kontrolisane elektroakustičke naprave – ponekad praćene instrumentalnim ansamblom, pa čak i sinopsise iz baleta ili teatra. Iako je svako njegovo ostvarenje jedinstveno, zbog raznovrsnih nomenklatura na koje se poziva, Petrojeva dela objedinjena su estetikom koju autor određuje frazom „relativna muzika“. Kroz upotrebu prideva „relativan“, Petroi usmerava slušaočevu pažnju na efekat „raskoraka“, odvlačeći muzički jezik iz referentne oblasti – klasičnih tonalnih funkcija – ka polju infleksije, klizeći prema egzoticizmu neizvesnosti. Iscrpljena mikrotonalnost destabilizuje, ponekad do tačke kolapsa, stratifikaciju tonalne harmonije iznenada kontaminiranu štetnom aromom koja retko ostavlja neozleđenog slušaoca.
Les melodies de Sancho Pansa (Melodije Sanča Panse) – uprkos naslovu, koji evocira poznate pesme Morisa Ravela (Maurice Ravel) (Don Kihot za Dulčineju), ove melodije za bariton i gudački kvintet komponovane su u stilu koji se jasno distancira od bilo kakvog hispano uticaja. One radije denotiraju prisustvo džeza u ritmičkim i melodijskim modulacijama, što je vidljivo iz upotrebe nekih od njegovih najprepoznatljivijih onomatopeja. Sarkastična jukstapozicija (Groteskno i sentimentalno, U Bahovom stilu, Kvazi rok), apsurdne permutacije („Elle aimait les garçons, les glaçons des cafés, elle buvait les poissons, les garçons des marées…”), neprirodna banalnost muzičkog diskursa, sve su to elementi koji nude izgovore za falsifikovanje „lažnog“, izopačenog odnosa, koji ipak isijava ispod površnog poteza koji bledi ispod mikrointervala.
Danijel Furnije