Ljubica Marić (1909–2003, Srbija). Muzičko obrazovanje započela u Beogradu, gde je radila sa Josipom Slavenskim, a zatim je u dva navrata bila u Pragu: u periodu 1929–32. studirala je na Majstorskoj školi Jozefa Suka, a 1936–37. u odeljenju za četvrtstepenu muziku A. Habe. Pohađala je takođe dirigentske kurseve N. Malka u Pragu i H. Šerhena u Strazburu (1933), i kasnije ponekad nastupala kao dirigent. Od 1938. godine radila je u Beogradu, prvo kao profesor Muzičke škole Stanković (1938–45), a zatim kao docent, pa vanredni profesor na Muzičkoj akademiji. Jedna od najosobenijih, stvaralački najsnažnijih ličnosti među srpskim kompozitorima. Njena muzička priroda uvek joj je diktirala izrazito originalan, samosvojan pristup stvaranju koji odlikuje težnja za iznalaženjem novog zvuka, boje, izraza. Iz perioda učenja, lutanja, traganja i dilema, autorka je za sobom ostavila veoma mali broj dela. O njenom predratnom stvaralaštvu može se govoriti samo na osnovu mladalačke Sonate za violinu solo (1928) i dva dela iz perioda studija u Pragu – Duvačkog kvinteta (1931) i Muzike za orkestar, nekad izvođene na festivalu savremene muzike u Strazburu (1933), a potom dugo nedostupne javnosti (izdanje 1998). U posleratnom periodu otkrivaju se u punoj meri samosvojnost i snaga njenih kreativnih potencijala. Izvođenje kantate Pesme prostora decembra 1956. godine, dela koje je odmah osvojilo nepodeljena priznanja kritike, publike i stručne javnosti, simbolično označava stvaralački raskid sa socrealističkim konvencijama. Autorka je inspiraciju našla u zapisima sa stećaka bosanskih bogumila koji govore o odnosu prema smrti. Kantata Pesme prostora napisana je za mešoviti hor i simfonijski orkestar. Ostvarena je jezikom koji će potom ostati karakterističan za Lj. Marić: iskonski snažne ekspresivnosti, u skladnom spoju arhaičnog i savremenog – kroz poniranje u praiskonsko, arhetipsko u čoveku, ali uvek u prostorima traganja za novim zvukom i putokazima koje je postavio njen profesor J. Slavenski. Traganje za arhetipskim kod Ljubice Marić je izazvalo i specifično interesovanje za nacionalno, koje je možda najneposrednije izraženo u njenom ciklusu Muzika oktoiha (1959–63). Inspirišući se napevima Mokranjčevog Osmoglasnika, ona je osmislila vrlo osoben celovečernji ciklus koji čine: Muzika oktoiha br. 1 (po prvom glasu), simfonijski preludijum večeri, Vizantijski koncert za klavir i orkestar (Muzika oktoiha br. 2, po drugom, trećem i četvrtom glasu), kantata Prag sna (Muzika oktoiha br. 3, za recitatora, sopran i alt solo i kamerni orkestar od 11 instrumenata), koja ima značenje laganog stava ciklusa, rađena po petom glasu, kao i Ostinato super tema oktoiha za harfu, klavir i gudački kvintet (ili gudački orkestar). Specifičnu vezu sa nacionalnim idiomom ostvaruje u Pasakalji za simfonijski orkestar (1958), gde na originalan način tretira principe konstrukcije baroknog varijacionog oblika komponovanog na temu narodne melodije Zaklela se Moravka đevojka. Sredinom šezdesetih godina pretežno se okreće kamernim ansamblima, komponujući niz bisera kamerne muzike: Čarobnica, melodijska recitacija za sopran i klavir na stihove Vergilijeve Osme ekloge iz Bukolika (1962); Invokacija za kontrabas i klavir (1983), Monodija oktoiha za violončelo solo (1982), Asimptota za gudački orkestar (1986), Čudesni miligram, za sopran i flautu (1992) i klavirski trio Torzo (1996), za koji je dobila Mokranjčevu nagradu.
Klavirski trio Torzo,komponovan 1996. godine, poslednje je autorkino završeno delo. Nastao je kao porudžbina Kelnmuzika, institucije za savremenu muziku, i premijerno izveden 14. aprila 1996. godine. Autorka je o nastanku Torza napisala:
„Nadahnuće za klavirski trio bili su stihovi jednog pesnika iz XIV veka, kao i jedan stih našeg velikog pesnika-vladara, Vladike Petra II Petrovića Njegoša (1813–1851) koji glasi: Je li javje od sna smućenije? Ali pored toga muzika se, kao i uvek, rađa iz sebe same po svojoj logici i zakonitosti, i neka velika objašnjenja ne bi mnogo koristila. Senka se rukom ne može uhvatiti. Za ovu muziku potrebno je povremeno preneti se u stanje dubokog unutarnjeg mira, sa osećanjem ne da se svira, nego da se sluša iz neke daljine…
a najdalja daljina
najbliža je
najbližoj blizini.”