Vlastimir Trajković (1947, Srbija) je diplomirao (1971) i magistrirao (1977) kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu u klasi Vasilija Mokranjca. Na letnjem kursu u Grožnjanu (Hrvatska) radio je Vitoldom Lutoslavskim (1977). Kao stipendista francuske vlade usavršavao se kod Olivijea Mesijana u Parizu 1977–1978. godine. Od 1971. godine radio je kao profesor teorijskih predmeta u Muzičkoj školi Stanković,a zatim od 1980. na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kao profesor kompozicije, dugogodišnji šef katedre. Godine 2000. izabran je za do­pi­snog člana SANU, a 2009. za redovnog.

Njegovo stilsko usmerenje određeno je još mladalačkim kompozicijama u kojima se dosledno prepliću debisijevski impresionizam, Mesijanove sadržajne sfere i sistem modusa uz primese roka i džeza. U svojim kompozicijama on afirmiše i postmodernistički umetnički prosede. U delu Arion, nova muzika za gitaru i gudače iz 1979. godine, inače njegovoj najčešće izvođenoj kompoziciji, proklamovao je postupak ponavljanja jednostavnog, reduciranog materijala, čime anticipira pojavu minimalizma u srpskoj muzici. U opusu Trajkovića posebno se izdvajaju njegova klavirska dela, Četiri nokturna (1972) i Zvona op. 5, Za početnike, dve etide za klavir op. 9. I na ovom području njegovog stvaralaštva  prepoznaju se odlike  ličnog stila – kristalno jasna forma, upečatljiv, izuzetno razuđen harmonski jezik, kompleksna metrika, kao i rafinman za instrumentalnu i orkestarsku boju. Zapažene su i sledeće kompozicije: Tempora retenta, studija za simfonijski orkestar,Dan, četiri himne za orkestar, Duo za klavir i orkestar, Klavirski koncert, Koncert za obou, Pet lakih komada za harfu solo op. 22, Arija i igra za alt-saksofon in Es i klavir, op. 15, Deset preludijuma za gitaru op. 10, Pet pesama Stefana Malarmea za glas i orkestar.

Trajkovićeva dela kontinuirano su izvođena na koncertnim podijumima i na radiju, u Srbiji i inostranstvu, a brojna dela su štampana kod naših i inostranih izdavača (Éditions Max E­schig, Pa­riz; Gérard Billaudot, Éditeur, Pariz; Bèrben, E­di­zi­oni musicali, Ankona, Italija; Udru­ženje kom­­po­zi­to­ra Srbije, Beo­grad i autorska izdanja). Dobitnik je brojnih nagrada među kojima i Stevan Hristić za studiju za simfonijski orkestar Tempora retenta 1971, Mokranjčeve nagradeza Klavirski koncert 1995. i Aprilske nagrade grada Beograda2006. za Pet pesama Stefana Malarmea za glas i orkestar op. 29.

Klavirski koncert je opsežno delo čija solistička deonica sadrži širok dijapazon pijanističkih prosedea a solisti daje priliku da prikaže svo bogatstvo virtuoziteta. Orkestarska deonica je značajna, raznolika, bogatog i rafiniranog kolorita. Prvi stav: Stásis – Anoché – Hypóstasis (Uzdizanje – Mirovanje – Ostvarenje) izlaže formu koja je karakteristična za nekoliko prvih stavova Trajkovićevih sonata i koncerata. Na samom početku stava sučeljavaju se dve suštinski kontrastirajuće strukture (postupak srodan oblikotvornom principu primenjenom u Duu). Nastupa opsežan, glasan i stalno ekstrovertan odsek (koji zauzima mesto klasične prve teme), odsek koji je istovremeno i ekspozicija i razvijanje. Sledi već pomenuta mirna i introvertna ’antišenbergovska’ Tema sa varijacijama. Posle klavirske kadence, dugački završni odsek (Hypóstasís), izgrađen od nekih ranijih ekstrovertnih materijala, opet je ujedno i ekspozicija i razvijanje. Sada su, međutim, i eksponiranje i razvijanje hipostazirani – još ubedljiviji, još bliži.

Drugi stav, u osnovi lirski, ima sledeće naslove na grčkom: Achthos – Epískepsis – Hesychía (tj. Bol – Preispitivanje – Ćutnja), dok se Treći stav, u brzom tempu i ekspanzivan, završava pobedonosno, svetlom i moćnom apoteozom – Apólysis (Razrešenje).

(komentar Neda Bebler)