Ljubica Marić (1909–2003, Srbija),  kompozitor, akademik SANU, jedna je od najoriginalnijih stvaralačkih ličnosti u srpskoj muzici 20. veka. Violinu uči od svoje jedanaeste godine, a malo zatim počinje da se bavi kompozicijom, koju potom uči kod J. Slavenskog i M. Milojevića. Godine 1929. završava Muzičku školu u Beogradu (danas škola Mokranjac) kao učenica Slavenskog. Studije nastavlja u Pragu – kompoziciju na Majstorskoj školi praškog Konzervatorijuma kod Jozefa Suka, violinu kod profesora Maržaka a dirigovanje kod profesora Doležila i Nikolaja Malka. Istovremeno studira četvrtstepeni tonski sistem kod A. Habe. Majstorsku školu za kompoziciju diplomirala je 1932.

Godine 1933. sa svojim Duvačkim kvintetom učestvuje na festivalu Međunarodnog društva za savremenu muziku u Amsterdamu, i iste godine u Strazburu diriguje svoju Muziku za orkestar u okviru Session d’ études musicales et dramatiques, po planu H. Šerhena. Zatim 1934. i 1935. godine diriguje u Beogradu, 1937. u Pragu (na radiju) a onda tek 1945. i 1946. na javnim studio koncertima beogradskog Radija. Od 1938. do 1945. godine bila je profesor Muzičke škole „Stanković“, a od 1945. do 1967. godine docent, zatim profesor Muzičke akademije u Beogradu. Od 1947. do 1953. bila je sekretar Udruženja kompozitora Srbije.

Neposredno posle Drugog svetskog rata dala je izvestan broj klavirskih kompozicija, solo pesme i Sonatu za violinu i klavir, ali njeno stvaralački najpunije razdoblje je između 1955. i 1963. godine kada su nastajale kompozicije: kantata Pesme prostora (reprezentovala je našu muziku na Svetskoj izložbi u Briselu 1957), Passacaglia za simfonijski orkestar, Muzika oktoiha br. 1, Vizantijski koncert za klavir i orkestar, Prag sna, kamerna kantata za tri solista i kamerni orkestar, Ostinato super thema octoiha, za kamerni orkestar i klavir solo.

Za svoj rad dobila je Nagradu Savezne vlade (1949), Oktobarsku nagradu (1957. i 1996. za životno delo) i Sedmojulsku nagradu (1965).

Za dopisnog člana SANU izabrana je 1963. a za redovnog 1981. godine

Asimptota
Posle duže pauze u autorkinom komponovanju nastala je Asimptota za violinu i kamerni gudački orkestar. Pored naziva koji sam upućuje na filozofsko – matematičko razmišljanje, Asimptotu karakteriše i povremena pojava četvrtstepenih zvučnih odnosa u deonici solo violine. Sam naziv Asimptota predstavlja simbol čovečje težnje za postizanjem životnog cilja: kriva linija koja se, zajedno sa pravom, kreće u istom pravcu, uz večito približavanje, a da se sa njom nikada ne dotakne.

Torzo
Torzo je naziv klavirskog trija koji se u ovom slučaju odnosi na oblik sveden na svoje jezgro. Inspiracija za trio potekla je iz dva poetska teksta: jednog srednjovekovnog (14. vek) i iz samo jednog stiha Vladike Rada – Petra Petrovića Njegoša koji glasi: „Je li javje od sna smućenije“.