Luj Andrisen (1939, Holandija), učio je od svog oca i Kesa van Barena na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu, nakon čega se usavršavao kod italijanskog kompozitora Lučana Berija u Milanu i Berlinu. Kasnije se zaposlio na fakultetu Kraljevskog konzervatorijuma. Godine 1969. Andrisen je učestvovao u osnivanju STEIM-a u Amsterdamu. Takođe je pomogao osnivanje instrumentalnih ansambala Orkest de Volharding i Hoketus, koji su izveli istoimene kompozicije. Kasnije je sarađivao sa ansamblima Schonberg i Asko i inspirisao je osnivanje britanskog ansambla Icebreaker.

Andrisenova rana dela odlikuje eksperimentisanje sa raznim savremenim trendovima: posleratni serijalizam (Series 1958), pastiš (Anachronie I, 1966–67) i tape-muzika (Il Duce, 1973). Njegova reakcija na ono što je doživljavao kao konzervativizam najvećeg dela holandske savremene muzičke scene brzo ga je dovelo do formiranja sopstvene radikalno drugačije muzičke estetike. Otkad je početkom sedamdesetih godina 20. veka odbio da piše za standardne simfonijske orkestre i odlučio se za sopstvene idiosinkretičke instrumentalne kombinacije, koje su često zadržavale neke tradicionalne instrumente u kombinaciji sa električnom gitarom, bas gitarom i kongasom. U Andrisenovim zrelim delima kombinuju se uticaji džeza, američkog minimalizma, Igora Stravinskog i Kloda Vajvera. Značajna dela su Workers Union (1975), melodijski aleatoričko delo „za bilo koju glasnu grupu instrumenata”; Mausoleum (1979) za 2 baritona i veliki ansambl; De Tijd [‘Time’] (1979–81) za ženski glas i ansambl; De Snelheid [‘Velocity’] (1982–83), za tri uvećana ansambla; De Materie [‘Matter’] (1984–88), kompleksno četvorostavačno delo za glasove i ansambl; saradnja sa rediteljem i libretistom Piterom Grinavejnom na M is for Man, Music, Mozart i operama Rosa: A Horse Drama (1994) i Writing to Vermeer (1998); skorašnji La Passione (2000–02) za ženski glas, violinu i ansambl. Nagrade: The 2011 University of Louisville Grawemeyer Award za multimedijalnu operu La Commedia (2004–2008).

The Memory of Roses (1992) za klavir i klavir igračku i Deuxieme chorale (1992) za muzičku kutiju.

Pre šest godina kada smo Žanet Janikian i ja bili u Americi, moj prijatelj i bivši učenik Ron Ford pazio je moju kuću, i kad je počeo da istražuje ormane došao je do grube skice komada Wals (Waltz) za klavir, napisanog za Rajnberta de Lijuva prilikom rada na Abschied. Ronu se komad dopao i zainteresovao ga je za druga slična namenski pisana dela. Tada je došao na ideju o CD-u sa kratkim komadima. Nazvao ga je Marginalia. Izabrao je 23 komada (moj orman ih je sadržavao mnogo više) posle pažljive selekcije, sviranja, vraćanja u orman odbačenih i programiranja. Nije išlo da bude previše komada za klavir solo (bilo je vreme kada su moji prijatelji i porodica dobijali Felicitatie for piano na rođendanskim čestitkama, u g-molu, za šta su primeri Menuet for Marianne i Romance for Caecilia), a ideja je bila da postoji raznovrsnost instrumenata. Takođe smo odlučili da se striktno pridržavamo hronološkog poretka nastanka komada. Dva dana snimanja u julu 1993. godine prošla su uspešno: prijatelji i muzičari su svraćali, svi su bili posluženi kafom i vinom i sve se odigravalo na inspirativnom mestu – Waalse Kerk u Amsterdamu.