Stefan Nikulesku (1927–2008, Rumunija), stu­dirao je na Nacionalnom univerzitetu za muziku u Bukureštu, gde će potom postati čuveni profesor kompozicije i analize forme; takođe je pohađao kurseve elektronske muzike kod Mauricija Kagela u Minhenu (1966) i na letnjim kursevima u Darm­štatu (1966–69). Zahvaljujući svojim serijalnim i modalnim delima iz pedesetih i šezdesetih, on je dao doprinos prvom avangardnom pokretu u posleratnoj Rumuniji. Pokazao je interesovanje za heterofoniju koja je korišćena kod Eneskua u poznom opusu i u tradicionalnim muzičkim kulturama, i promenio je svoju kompozicionu tehniku tako da uključuje i elemente moderne matematike (kao u orkestarskim delima Hétéromorphie, Formants, i druga). Sedamdesetih i osamdesetih godina, Stefan Nikulesku razvija heterofoniju u novim oblicima (eteromorfia, sincronia), koristeći u većem stepenu dijatoniku, vrlo se udaljujući od serijalnih hromatskih kompozicija sa početka opusa, dok u poslednjim delima dolazi do harmonizacije opozitnih tendencija: dijatonike i hromatike, prirodnih harmonika sa ne-oktavnim skalama, homofonije sa monodijom. Nikulesku ima nameru da komponuje novi tip duhovne muzike koji počiva na preobražaju vizantijske, gregorijanske, i drugih sličnih tradicija širom sveta (kao u poslednje tri simfonije Opus Dacicum, Cantos, Deisis; takođe u delima Invocatio, Axion, Psalmus itd.). Na polju muzikologije publikovao je više od 150 studija, istraživačkih radova i članaka posvećenih stvaralaštvu Žorža Eneskua, kao i problemima avangarde, heterofonije, muzičke sintakse i sopstvenim kompozicijama. Bio je osnivač i direktor festivala International Week of New Music 1991. godine koji se od tada svake godine održava u Bukureštu. Među njegovim priznanjima su Prix de l’Académie des Beaux-Arts (1972), Koussevitzky International Critics Award (1985), Herderova nagrada u Beču (1994). Izabran je za dopisnog člana Rumunske akademije 1993, i redovnog 1996.

Triplum II. za klarinet, violončelo i klavir (1973) pripada grupi kamernih kompozicija za 2 (Duplum) do 11 muzičara (Undecimum). Kao i u drugim delima komponovanim sedamdesetih godina heterofonija je osnovni princip komponovanja. U delu se ostvaruje kontinuirana oscilacija između zona aglomeracije (katkad žestoke ekspresije) i zona razređenosti i transparentnosti. Jarki kontrasti između Jednog i Višestrukog treba da se čuju u svim parametrima koji učestvuju u organizaciji nekoliko tipova struktura, koje se ponovo javljaju ali u novim kombinacijama. Forma kompozicije Triplum II izgrađena je pomoću vrlo jasne makro-pulsacije između momenata koji objedinjuje instrumente u homofoniji i momenata individualizacije linije, čak i kad su razvijene u kompleksne multiplicirane melodije (Karmen Karneći).