Lučano Berio (1925–2003, Italija) је prve pouke u muzici dobio od dede i oca – orguljaša i kompozitora. Po završetku rata upisao se na Konzervatorijum Verdi u Milanu, gde je učio kod Paribenija (kontrapunkt i fuga), Gedinija (kompozicija), Vota i Đulinija (dirigovanje). Zarađivao je za život kao klavirski saradnik, tako upoznavši svoju prvu suprugu, američku pevačicu Keti Berberijan, sa kojom će istražiti mogućnosti glasa u brojnim delima, od kojih je najpoznatije Sequenza III (1965). Godine 1952. u Tenglvudu је učio kod Luiđija Dalapikole, kome se naročito divio (posvetiće mu Chamber Music, 1953). U Bazelu, na jednoj od konferencija posvećenih elektroakustičkoj muzici upoznao je Štokhauzena, a potom će napraviti prve pokušaje u radu sa magnetofonskom trakom (Mimusique no. 1). U Darmštatu je upoznao Buleza, Pusera i Kagela, a svoj lični odgovor na serijalizam pružiće u delu Nones (1954). U Darmštat će se vraćati u više navrata, predavaće 1960, ali uvek će zadržati distancu u odnosu na darmštatski dogmatični ambijent. Interesovao se za književnost i lingvistiku, a obe su „hranile“ njegovu muzičku misao. Godine 1955. sa Brunom Madernom osnovao je Studio za muzičku fonologiju pri kući RAI u Milanu. Iz tih istraživanja potekla je izuzetna Thema (Omaggio a Joyce) 1958. Strasno zainteresovan za instrumentalni virtuozitet, 1958. godine Berio počinje da komponuje seriju Sekvenci koju okončava tek 2002. godine. Od 1960. u SAD predavao je kompoziciju na Letnjoj školi u Dartingtonu, Mils koledžu, Harvardu, Univerzitetu Kolumbija. Takođe, predavao je i na Džulijardu, gde je 1967. godine osnovao Juilliard Ensemble specijalizovan za savremenu muziku. Po povratku u Evropu 1972. godine, Bulez ga je pozvao da vodi odsek za elektroakustiku na IRCAM-u (1974–1980). Osamdesetih godina Berio je realizovao dva velika operska projekta – La Vera Storia (1982) i Un re in ascolto (1984) na libreta Itala Kalvina (Italo Calvino). Pored stvaralačke delatnosti, Berio je neprestano radio u različitim stranim i italijanskim institucijama. Njegova međunarodna slava pozdravljana je brojnim nagradama i počasnim titulama, među kojima su, na primer, Zlatni lav Venecijanskog bijenala (1995) i Praemium Imperiale (Japan, 1999).

Sekvenca X (1984) za trubu je Beriova druga po redu Sekvenca za limene duvačke instrumente (prethodila joj je Sekvenca V za trombon iz 1966). Truba je tretirana manje-više konvencionalno; Berio ovde izbegava proširenu izvođačku tehniku, multifoniju, neuobičajene artikulacije, mikrotonske efekte i druge inovativne postupke koji se mogu pronaći u ostalim Sekvencama. Svoj pristup ovom delu Berio je objasnio sledećim rečima: „Transformacija i prevazilaženje idiomatskih aspekata instrumenta svojstveno je mojim ranijim Sekvencama. Međutim, u Sekvenci X za trubu in C i rezonantni klavir, nema ni transformacija ni ’kozmetike’. Truba se koristi na prirodan i direktan način. Možda je upravo ova ’ogoljenost’ ono što Sekvencu X čini najambicioznijom od svih Sekvenci.“