Zoran Erić (1952, Srbija) je diplomirao i magistrirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Usavršavao se kraće vreme na Orfovom institutu u Salcburgu i na majstorskom kursu V. Lutoslavskog u Grožnjanu. Dela su mu izvođena u gotovo svim zemljama Evrope, u SAD, Kini i Australiji, a izvodili su ih ugledni domaći i inostrani ansambli. Redovni je profesor pri Katedri za kompoziciju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a međunarodne majstorske kurseve i seminare držao je na Guildhall School for Music and Drama u Londonu i Iressia u Atini. Od 1992. do 1998 g. bio je prodekan Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a od 2000. do 2004 g. prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu i predsednik Upravnog odbora organizacije za zaštitu autorskih prava SOKOJ. Šef Katedre za kompoziciju Fakulteta muzičke umetnosti bio je u periodu 2007–2015 godine. Od 2015. godine je rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu.

U Erićevom stvaralaštvu posebno mesto zauzima i muzika za pozorište i film. Sarađivao je sa našim najistaknutijim pozorišnom stvaraocima kao što su Sonja Vukićević, Gorčin Stojanović, Nikita Milivojević, Vida Ognjenović, Nebojša Bradić, Ivana Vujić, Milan Karadžić, Haris Pašović, Dejan Mijač, Boro Drašković, Egon Savin i drugi.

Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja među kojima su najznačajnije Oktobarska nagrada grada Beograda, YUSTAT Grand Prix za pozorišnu muziku, dve Zlatne mimoze za filmsku muziku, dve Sterijine nagrade za pozorišnu muziku, Velika zlatna medalja Univerziteta umetnosti u Beogradu. Trostruki je dobitnik najvećeg priznanja u oblasti muzičkog stvaralaštva u Srbiji – Mokranjčeve nagrade.

Slike haosa VII – Treći spisak Slikâ haosa za trubu i elektroniku – Spisak br. 3 „navodi” prve slike haosa iz kompozicije Velika crvena mrlja Jupitera (1990) za ozvučeno čembalo, udaraljke i živu elektroniku. Ovom spisku dodaju se nove slike iz čudesnog Pakla iz Vrta uživanja Hieronimusa Boša, koji je (ne)običan i (ne)objašnjiv, ali dobro organizovan i svakodnevno se menja i dopunjuje. Takođe, pripada jednom od spiskova koje Umberto Eko navodi u svojoj knjizi Beskonačni spiskovi (La vertigine della lista, 2009).

Veliku crvenu mrlju Jupitera sam premijerno (a i kasnije) uvek izvodio sa Milošem Petrovićem. Njegova improvizacija ostala je zabeležena na jedinom snimku koji je načinjen (Đ. Petrović) u Tonskom studiju FMU u Beogradu. Na osnovu snimka ove autentične improvizacije Miloša Petrovića načinjen je elektronski sloj kompozicije Spisak br. 3.

Truba u ovoj kompoziciji kroz pročišćene melodijsko-ritmičke obrasce uspostavlja blisku vezu sa improvizacijom Miloša Petrovića. Ovu vezu trebalo bi da, na poseban način, omogući i elektronski sloj u kojem se „sadrži” muzička suština Petrovićeve improvizacije iz Velike crvene mrlje Jupitera.