Filip Glas (1937, SAD) je izvršio izuzetan uticaj na muzički i intelektualni život današnjice zahvaljujući svojim operama, simfonijama, kompozicijama za sopstveni ansambl i plodnoj saradnji sa umetnicima u rasponu od Tvile Tarp do Alena Ginsberga, od Vudi Alena do Dejvida Bouvija. Njegove opere – Ajnštajn na plaži, Satjagraha, Ahenaton i Putovanje, kao i mnoge druge – izvode se u operskim kućama širom sveta pred oduševljenom publikom. Glas je autor muzike za eksperimentalno pozorište, ali i za filmove-dobitnike Oskara kao što su Sati i Kundun Martina Skorsezea. Još od šezdesetih godina prošlog veka sarađuje sa vodećim rok, pop i world music umetnicima, a iz tog vremena potiče i njegova plodna saradnja sa proslavljenim rediteljem Robertom Vilsonom.
Studirao je na Univerzitetu u Čikagu, na Džulijardu i u Aspenu kod Darijusa Mijoa. Nezadovoljan muzikom koja se u to vreme nazivala „modernom”, seli se u Evropu gde studira u klasi Nađe Bulanže i blisko sarađuje sa virtuozom Ravijem Šankarom. Vraća se u Njujork 1967. i formira Philip Glass Ensemble – sedmočlani sastav, sa klavijaturama i različitim drvenim duvačkim instrumentima koji su takođe ozvučeni.
Novi muzički stil koji je Glas razvijao kasnije je dobio naziv „minimalizam”. Sam Glas nikada nije voleo taj termin i više je voleo naziv „muzika sa repetitivnim strukturama”. Glas je komponovao više od dvadeset opera, osam simfonija, dva klavirska koncerta i druga koncertantna dela, originalnu muziku za filmove, gudačke kvartete, dela za solo klavir i orgulje… Sarađivao je sa Polom Sajmonom, Lindom Ronštad, Jo-Jo Maom i Doris Lesing, između ostalih. Drži predavanja, radionice i nastupa kao solo klavijaturista i sa svojim ansamblom širom sveta.
Satjagraha, završetak trećeg čina, 1979/1992. Satyagraha (sanskrt: „snaga istine”) druga je iz trilogije Glasovih opera o ljudima koji su promenili svet (uz Ajnštajn na plaži i Ahenaton). Okvirno je bazirana na životu Mahatme Gandija dok je boravio u Južnoj Africi; svaki od činova opere se dodatno poziva na srodne velikane – Tolstoja u prvom, Tagoru u drugom i Martina Luthera Kinga u trećem činu. Glasov minimalistički formularizovan dijatonski jezik je lako prepoznatljiv i prijemčiv. Repetitivnost koja jednima smeta drugima predstavlja glavnu atrakciju. Ovu je muziku najpre za klavir adaptirao Mihael Rajsman, da bi Donald Džojs potom na tom osnovu sačinio veoma uspešan aranžman za orgulje.