Janis Ksenakis (1922–2001, Grčka/Francuska), mada je rođen u Rumuniji, već se u petoj godini života preselio sa porodicom u Grčku. Godine 1947. počeo je da studira na Politehničkom institutu u Atini. Budući da je bio pripadnik antifašističkog i antibritanskog pokreta, bio je osuđen na smrt, te je iste godine prebegao u Francusku, gde je radio kao arhitekta i asistent Le Korbizjea, sve do 1960. godine. U ovom periodu realizovao je brojne projekte, među kojima se izdvajaju Couvent de La Tourette (1955) i Philips Pavilionizložen na Svetskoj izložbi u Briselu (1958). Muzičko školovanje započeo je 1948. godine kod Artura Honegera, Nađe Bulanže i Darijusa Mijoa. Tokom 1949–50. učio je kod Mesijana, koji ga je ohrabrivao u razvijanju kreativnih muzičkih ideja. Ksenakisov prvi uspeh na polju muzike bila je premijera dela Metastasis na festivalu u Donauešingenu 1955. U vreme kada je serijalizam bio dominantan, Ksenakis je krenuo novim putem, zahvaljujući svojim znanjima iz oblasti dizajna i inženjeringa (uveo je teoriju verovatnoće u kompozicionu tehniku), kao i interesovanju za kompleksne zvučne fenomene. Iza sebe je ostavio opsežan opus u kome važno mesto zauzimaju elektroakustička i multimedijalna ostvarenja koja uključuju zvuk, svetlo, pokret, arhitekturu. U domenu kompjuterske muzike pionir je na polju algoritamske kompozicije. Razvio je i sistem digitalne sinteze i variranja forme talasa na bazi slučajnosti.

Godine 1965. Ksenakis je osnovao Centre d’études de mathématiques et automatique musicales (CEMAM) u Parizu. Radio je kao profesor muzike na nekoliko univerziteta: Center for Mathematical Automated Music (CMAM), čiji je i osnivač, pri Univerzitetu u Blumingtonu, Indijana (1967–1972), Sorbona univerzitetu u Parizu (1972–1989), Gradskom univerzitetu u Londonu (1975). Za svoj umetnički rad Ksenakis je dobio veliki broj nagrada i priznanja, među kojima su Manos Hadjidakis Prize u Atini (1963), Nippon Academy Award (1971), Officier de l’Ordre National du Merite u Parizu (1985).

Kompozicija Theraps (1975–76) za kontrabas,posvećena je eminentnom italijanskom solisti Fernandu Grilu, koji je ovo delo premijerno izveo marta 1976. na Festivalu savremene muzike u Roajanu. Direktor ovog festivala bio je toliko impresioniran Grilovim majstorstvom da je za njega poručio čitav niz dela. Među ovim kompozicijama je i Ksenakisov Theraps, kao i ostvarenja Kristijana Vulfa i Klausa Hubera. U početnoj fazi rada na delu, Grilo i Ksenakis su zajednički istraživali nove tehnike dobijanja zvuka i izražajne mogućnosti instrumenta. U programskom komentaru Ksenakis sugeriše da „izvođač može da ubrza pokret (metronomske vrednosti) i proširi dinamički opseg pp– fff u cilju postizanja još delikatnije zvučnosti, odnosno stanja neukrotivosti“. Theraps osciluje između dve kontrastne oblasti; glisanda i muzički tok u stanju stalnog fluksa prate statična polja prirodnih flažoleta. Kao što je sugerisano naslovom kompozicije, Ksenakis je zaokupljen problemom izvođačke tehnike koja implicira ne samo „učenje nota“ nego i „vežbanje uma“: „Uzeo sam u obzir fizička ograničenja izvođača. […] Da bi unapredio svoje tehničke mogućnosti, izvođač mora da unapredi samoga sebe. Tehnika nije samo stvar mišića, već i nerava.“ Delo se zasniva na Ksenakisovoj teoriji slučajnog pokreta (Random Walk, Brownian Movement) koja se odnosi na stohastičke procese.