Petar Ozgijan (1932–1979) je rođen u Dubrovniku. Diplomirao je (1959) i magistrirao (1964) kompoziciju u klasi Stanojla Rajičića na Muzičkoj akademiji u Beogradu (sada Fakultetu muzičke umetnosti). Predavao je teorijske predmete u Muzičkoj školi Slavenski (1959–1964), a potom na Muzičkoj akademiji u Beogradu (1964–1979). Godine 1963. napisao je teorijsku studiju Razvoj i oblici kadence u evropskoj muzici (posthumno objavljena 1985). Njegovo muzičko stvaralaštvo prvenstveno je usmereno na instrumentalnu muziku. Među značajnija dela ubrajaju se: Poema eroico za veliki orkestar (1959), Meditacije za dva klavira, gudače i udaraljke (1962), Koncert za orkestar Siluete (1963), Sigogis za orkestar (1967), Diferencias za violinu i orkestar(1970), Gudački kvartet (1972), Simfonija ’75 (1975), Instrumentalne pesme za ženski hor (1977), Nocturno za gudače (1977). Među priznanjima izdvajaju se Nagrada Stevan Hristić (za Poemu eroico) i Oktobarska nagrada grada Beograda (za Nocturno) dodeljena posthumno 1979. godine. 

Kompozicija Za Mimu (1978) posvećena je našem izvrsnom klarinetisti Milenku Stefanoviću (1930). Ipak, ovde nije reč o pukoj posveti jednom izvođaču. Imajući u vidu Stefanovićevu virtuoznost i jedinstven interpretativni idiom, Ozgijan pažljivo gradi jednu finu, dovoljno bogatu i reljefnu, ali nikako nametljivu zvučnu sliku, širokog tonskog i dinamičkog raspona. Nastala kasnih sedamdesetih godina, kompozicija nosi sve bitne odlike Ozgijanovog kompozitorskog rukopisa, ostvarenog u koordinatama posleratne evropske avangarde. Početni i završni odsek protiču u mirnoj atmosferi, evocirajući Mesijanov zvučni svet. Veća ritmička profilisanost, kratki motivi, tremolo pasaži i registarsko kontrastiranje u središnjem odseku doprinose porastu tenzije i izlomljenosti muzičkog toka, koju solista svojim osećajem za boju može dodatno da umekša, iskazujući time izražajno i tehničko umeće.