Silvano Busoti (Italija, Firenca, 1931) upisao je Konzervatorijum u Firenci 1940. godine, gde je studirao harmoniju i kontrapunkt, kao i klavir kod Luiđija Dalapikole. Njegovu izuzetnu naklonjenost francuskoj kulturi osnažile su studije u Parizu, gde je od 1956. do 1958. godine pohađao privatne časove kod Maksa Dojča. Pažnju javnosti privukao je kompozicijom zasnovanoj na grafičkoj notaciji – Pet klavirskih komada za Dejvida Tjudora/Five Piano Pieces for David Tudor (1959), da bi ubrzo njegova dela postala prepoznatljiva upravo po notacijskoj idiosinkraziji. Isto tako radikalna, pa u mnogome i postojanija karakteristika Buzotijevog opusa jeste afinitet ka povezivanju nove muzike sa erotizmom, kao što je to slučaj u „scenskom koncertu“ La Passion selon Sade (1965–6). Njegovu kreativnu prirodu takođe odlikuje i naglašen egoizam: opera Lorenzaccio (1972) – virtuozna mešavina dramskih žanrova u kojima je najočigledniji uticaj velike opere 19. veka – osmišljena je samo za njega kao dizajnera, producenta i glumca. Insistiranje na integralnoj povezanosti koncertantnih dela, plesnih komada i pevanog muzičkog teatra navelo je Busotija, od 1976, da usvoji jedinstvenu oznaku BUSSOTTIOPERABALLET kao žanrovski opis njegove celokupne produkcije. Ovaj koncept ukazuje na dodatno produbljivanje Busotijeve sveobuhvatne sklonosti za teatarske avanture, što je dovelo do širenja njegovih aktivnosti – kao reditelja i scenografa od sredine 1970-ih. Bio je umetnički direktor Teatra La Feniče u Veneciji (1975), direktor Pučini festivala u Tore del Lagu (1982–3), kreirajući festivale i radionice povezane sa njegovim radom. Busotijeve kasnije kompozicije uključuju opere, balete, kao i koncertne komade.

Fragmentations (Fragmentacije) je jedna od najznačajnijih repertoarskih kompozicija za solo harfu druge polovine XX veka. U podnaslovu je naznačeno da je napisana za dve harfe, a jednog svirača – što je od 1962. godine, kada je napisana, do danas i dalje originalni koncept. Štim ‘glavne harfe’ se sastoji od kompleksne detaljne notacije podeljene na deset fragmenata, koji mogu biti izvedeni različitim redosledom. Između jasno razgraničenih celina deset fragmenata, protkane su grafičke partiture namenjene drugoj harfi. U ovoj verziji druga harfa je električna, posebno naštimovana na osnovu kompozitorovih instrukcija. Intervencije druge harfe pripadaju domenu improvizacije, koje prekidaju tok partiture za akustičnu harfu.