Vuk Kulenović (1946-2017, Srbija/SAD) kojeg je bostonski dnevni list Globus opisao kao „jednog od najzna­čajnij­ih i najzanimljivijih kompozitora današnjice”, živeo je i radio u Bostonu (Masa­čusets) gde je bio profesor kompozicije na Muzičkom koledžu Berkli više od dve decenije, od kada je napustio rodnu Jugoslaviju. Njegovu muziku su naručivali i širom sveta izvodili neki od najuglednijih orkestara Evrope, uključujući: Koncerthebau orkestar, Simfonijski orkestar Štutgartskog radija, Nacionalni orkestar Francuskog radija i orkestri Slovenačke, Beo­gradske, Zagrebačke i Sarajevske filharmonije. Njegove kompozicije izvedene su, uz pohvale kritike, u Evropi, Severnoj Americi, Aziji, Australiji itd. Kuleno­vićev opus sadrži sedam simfonija, šesnaest instrumentalnih koncerata, oratorijum, balet, dvanaest filmskih partitura, preko trideset dela za kamerni orkestar i brojna dela za kamerni sastav i solo instrumente. Komponovao je i kantatu, povodom ceremonije otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu, njegovom rodnom gradu, 1984. godine. Dobitnik je nagrada Međunarodnog savremenog muzičkog bijenala u Veneciji, Francuskog radija, BEMUS-a, Fulbrajt fondacije, Prešernove nagrade.

Uz kompoziciju Mehanički Orfej koja je prvi put izvedena na Međunarodnoj tribini kompozitora Sremski Karlovci – Novi Sad, 1992. godine, autor je napomenuo: „U jednoj Rilkeovoj pesmi Bog daljina obraća se Euridici rečima: ‘Okrenuo se …’ Euridika rasejano pita: ‘ Ko?’. U ovoj muzičkoj transformaciji Rilkeove pesme Orfej se više puta okreće, kao na nekom ringišpilu sećanja“.
Među apsurdnim simbolima u kojima se možemo prepoznati i danas, jedan je i Orfej. On u Kulenovićevom delu postoji samo u svojim identičnim prisilnim radnjama, ponavljanjem poluosvrta preko ramena koji se u „beskrajnoj petlji” kompozicije repetira a da se nikad ne izvede do kraja. Euridiku naslućujemo kao neurotičnu i rasejanu kreaturu atrofiranih emocija. Ona je takođe „programirana” da, u određenom intervalu, ponovi svoje bezdušno pitanje „Ko ?”.
Svet Mehaničkog Orfeja je svet vladavine moćnih mikrocelina, nevažnih detalja koji monstruozno nadrastaju osećajnost i inventivnost slobodne svesti. Oni preuzimaju vlast nad životom u ime nekog drugačijeg, antihumanog Panteona.
Ljubav ne postoji. Božanstva koja naseljavaju Olimp mehaničke su nakaze koje po svojoj meri kroje svet. Za njih nema oproštaja i povratka iz sveta mrtvih, jer je sav život ionako već umrtvljen. U takvom svetu je prirodno da se zakržljali ostaci duha hrane energijom a ne osećanjima. Kao u kineskoj bajci o caru i slavuju: mehanička ptica peva bez prestanka, ne hrani se i ne treba joj ljubav. A i lepša je. (Odlomci iz teksta Zorice Premate o Mehaničkom Orfeju, Novi zvuk br. 1, 1992, str. 165–168.)