Ivana Stefanović (1948) je srpska kompozitorka. Studirala je u Beogradu, a usavršavala se na IRCAM-u u Parizu. Radila u Radio Beogradu na muzičkim emisijama i u Dramskom programu gde je uređivala Radionicu zvuka. Držala je predavanja u Centru za ženske studije. Bila je direktor programa za kulturu u Fondu centar za demokratiju, delovala je kao umetnički direktor festivala Bemus i državni sekretar Ministarstva kulture Republike Srbije. Sada vodi organizaciju Centar za muzičku akciju (CMA).

Bavi se scenskom i radiofonijskom muzikom, a kompozicije su joj izvođene u regionu, u zemljama Evrope, Bliskog istoka, Australiji, Kanadi, kao i na uglednim festivalima među kojima su Gaudeamus, Bemus, Muzički Biennale Zagreb, Helsinški Biennale, Prix Italia, Music Harvest Odenze, New music Week Bukurešt, ISCM.

Najvažnija dela: Harmonije, Za Irenu, Inkantacije, Mimicry, Tumačenje sna, Lingua/Phonia/Patria, I niodkudu pomošti, Četiri noćna zapisa, Metropola tišine, Isidora, Lacrimosa, Play Strindberg, Drvo života, Antiohijske pesme, Neobične scene sa Homerovog groba u Smirni, Ona, Ako ko čuje glas moj, Veliki kamen.

Objavila je tri knjige: prozu Put za Damask, eseje Muzika od ma čega i porodičnu istoriju Privatna priča.

Ivana Stefanović je nosilac više domaćih i međunarodnih priznanja, među kojima se izdvajaju Vitez poziva za 2018. godinu, Prix Italia u kategoriji Radio muzike (2017), Trepetalo iz Trogira – regionalna nagrada za medije Ranko Munitić (2018), Nagrada Stevan Mokranjac za kompoziciju (2008, 2017), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2014), Nagrada grada Beograda (2013), Miloš Crnjanski za književnost, Sterijina nagrada za muziku u pozorištu, nagrade Jean Antoine – Triomphe variétés (Monako), SLABBESZ (Austrija), Vitomir Bogić za radiofoniju, nagrade Tribine kompozitora…

O delu

Antiohijske pesme su najpre napisane kao kompozicija za mešoviti hor i ta verzija je nastala 1997. u Damasku. Antiohija je nekad bila značajan hrišćanski grad. Kroz vreme ona je počela da gubi svoj sjaj i značaj i od nje je ostalo samo mitsko mesto. Ideja nezadrživog propadanja mi je stalno na umu pa tako i Antiohijske pesme (koje nigde nisu ni pevane ni zapisane osim u mojoj imaginaciji) ne prestaju da menjaju svoj izgled, ansamble, izvođače i zvuk. Poslednji put sam ih preradila za kvartet kontrabasa u susretu sa izuzetnim Bass kvartetom i Zoranom Markovićem koji je značajno obojio moj koncert “paraphernalia” održan u Centru za kulturnu dekontaminaciju novembra 2018. godine.