Milorad Marinković (1976, Beograd, Srbija) studirao je kompoziciju i dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kod profesora Rajka Maksimovića, Vlastimira Trajkovića, Stanka Šepića i Biljane Radovanović. Na odseku za kompoziciju je magistrirao a potom i doktorirao. Trenutno radi u zvanju vanrednog profesora na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na odseku za muziku, gde predaje analizu muzičkih stilova, aranžiranje, harmoniju sa harmonskom analizom.

Dobitnik je više domaćih i inostranih nagrada za kompoziciju. Od 2011. do 2020. bio je član Upravnog odbora Udruženja kompozitora Srbije, u dva navrata član žirija nagrade „Stevan Mokranjac“ i jednom nominovan za tu nagradu. Kao dirigent vodi amaterske crkvene horove.

U svom opusu neguje novu pravoslavnu duhovnu muziku u horskom a kapela medijumu, simfonijsku, koncertantnu muziku, kamernu i dečju muziku. Dela su mu izvođena u zemlji i inostranstvu, i u nekoliko navrata publikovana.

Oženjen je Mirjanom. Roditelji su četvoro dece.

O delu

Pasakalja za violu i klavir postoji u dve verzije – za violončelo i klavir i za violu i klavir. Ovo delo nastalo je kao plod kompozitorovog vraćanja svom studentskom opusu i njegovim ponovnim komponovanjem u želji da se kroz dijalog sa nekadašnjim sobom ispitaju mogućnosti umetničke nadogradnje. Pasakalja kao forma biva reaktuelizovana u 20. i 21. veku, i mnogi kompozitori joj pribegavaju. Za razliku od uobičajenih, tema u ovoj pasakalji znatno je dužeg trajanja, pa je samim tim i broj varijacija manji. Delo polazi od estetike kompozitora moderne i pokušava da napravi naredni korak u istom pravcu, odnosno produži njihovo interesovanje za ovu formu. Elementi kompozitorove estetike spajaju široki dah pojanja sa izrazom koji je kroz sve stilove tipičan za pasakalju, locirajući ovo delo stilski u derivate moderne, koji opstaju i u postmodernoj epohi, verujući svoju ponovnu stilsku reaktuelizaciju. Ova muzika bez velikih pretenzija sebi postavlja za cilj ponovno traganje za konzistentnim izrazom, odbacuje poigravanje materijalima i preznačavanje tipično za postmodernu, u pokušaju da u sebi nađe svoj autonomni muzički smisao. Iz varijacije u varijaciju menjaju se harmonski jezik, faktura kao i odnos viole i klavira, kroz šta se gradi dramatski luk dela obojen sa nekoliko različitih karaktera, među kojima ipak dominiraju refleksivni, kontemplativni i narativni elementi sa kratkotrajnim ostrvima dramatskih i skercoznih epizoda uz pomoć kojih se ostvaruje muzički vrhunac dela. Dijalog klavira i viole je razuđen i može se steći utisak da su instrumenti donekle nezavisni – odvojeni u svom sopstvenom izlaganju muzičkih misli. Na taj način, kontemplativnost koja u krajnjoj liniji evocira tišinu samu, ostaje dominantna u delu.