Rajko Maksimović (1935, Beograd) završio je studije kompozicije u klasi Predraga Miloševića na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1961. godine. Magistrirao je 1965. godine. Jednu školsku godinu (1965/66), kao Fulbrajtov stipendista (prve generacije), proveo je na Univerzitu u Prinstonu, gde se pretežno bavio elektronskom muzikom. Bio je profesor kompozicije i orkestracije na Muzičkoj akademiji (FMU), do svoga penzionisanja (2001). Takođe, bio je i gostujući profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, pri Katedri za dizajn zvuka (1995–2000), a na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, za predmet kompozicija (2001–2004). Za svoja dela dobio je brojne nagrade, uključujući Hristićevu nagradu 1961. za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu 1984. za Testamenat vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša i Oktobarsku nagradu 1989. za Pasiju Svetoga kneza Lazara. Takođe, dobio je i Vukovu nagradu (2007) za životno delo. Napisao je i objavio memoarsko-auotobiografsku trilogiju Tako je to bilo (1998–2002, drugo izdanje 2018), a 2008. u saradnji sa Milošem Jevtićem Govor muzike.

O delu

U svom ranijem periodu bio sam zainteresovan za tzv. avangardu; ali sam kasnije shvatio da je smisao muzike u živom izvođenju, a to dalje znači da muzika treba da privuče one koji sviraju i pevaju, jer će je oni izvoditi, i na taj način uspostaviti komunikaciju sa publikom. Vrlo blisko sam sarađivao sa Darinkom Matić-Marović, Aleksandrom Ivanović, Pavlom Aksentijevićem, a kasnije i sa drugima, pa i sa gudačkim kvartetom Mokranjac, koji je izvodio Svitu iz moje Pasije. To me je podstaklo da napišem nešto za njihovog violistu – Tomu Miloševića. Tako je, dakle, nastala kompozicija Pesma i igra. Trudio sam se da viola ‘progovori’, odnosno ‘propeva’ na svoj način, pa sam u tom smislu i sarađivao sa Tomom tokom komponovanja.