U svom stvaralaštvu, Dimitri Papageorgiu bavi se fluidnošću odnosa između sopstva i drugih. U srcu ovih razgovora leže koncepti sećanja, vremena i ponavljanja. Naročito se koncept sećanja – i načina na koji razmatramo prošlost – percipira ne kao verna i nostalgična rekonstrukcija, već kao nešto što se stvara, tačnije, kao rekonstrukcija prošlosti koja se stalno usavršava, posmatrano iz perspektive današnjice, kroz proces neprekidnog reformulisanja. Sve muzičke ideje su nesavršene i ranjive, efemerne i iskrenute.

Papageorgiu predstavlja svoju muziku na festivalima i konferencijama u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, Španiji, Irskoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Holandiji, Finskoj, Rusiji, Grčkoj, na Kipru, u Srbiji, Hrvatskoj, Turskoj, Jermeniji, Iranu, Argentini i nekoliko saveznih država u SAD. Sarađivao je sa ansamblima kao što su Gudački kvartet Arditti (Ujedinjeno Kraljevstvo), Klangforum Wien, Reconsil, Zeitfluss, Airborne Extended, Studio Dan, Trio ArtResonanz, Pro Arte Chor (Austrija), Sonar quartet, Interface, Solistenensemble Phønix16, Ansambl udaraljki Bremer (Nemačka), Proxima Centauri (Francuska); Ensemble Il Suono Giallo (Italija); Ensemble Et Cetera, Ansambl Centra za novu muziku (CNM) Ajove, Ansambl za novu muziku Državnog univerziteta u Bouling Grinu (BGSU), Ajova, Neophonia, Ansambl za novu muziku Univerziteta Nevade, Oerknal (Holandija); UMS & JIP (Švajcarska); Ansambl Assonance (Jermenija); Solunski državni orkestar, Simfonijski orkestar Radio Atine, dissonart, Trio IAMA, duo Goliardi (Grčka), itd.

Papageoriu je vanredni profesor kompozicije na Departmanu muzičkih studija na Aristotelovom univerzitetu u Solunu. Umetnički je kodirektor simpozijuma i majstorskih kurseva za novu muziku outHEAR New Music Week (www.outhearnewmusic.com), u saradnji sa ansamblom Klangforum Wien.

O kompoziciji

au moins… (francuski: „u najmanjoj meri“) dešava se u promenljivim vremenima. Šta se desilo i šta se dešava u svakom trenutku, razdvajaju se među sobom… U rekonstrukcijama… Tragovi prošlosti se vraćaju u tok sadašnjosti… Krhke interpolacije nameću nekakav privid jedinstva… Sve dok nešto, gotovo spontano, ne promeni način na koji se orijentišemo prema zvuku… prema vremenu… i dalje…