Stevan Stojanović Mokranjac, (1856–1914, Srbija), kompozitor i dirigent. Prva znanja o muzici sticao od privatnih učitelja. Kao gimnazijalac postao član Beogradskog pevačkog društva koje mu je omogućilo odlazak na školovanje u Minhen. Zbog materijalnih prilika tu ne završava školovanje, već se vraća u Beograd gde postaje dirigent pevačkog društva Kornelije. Uspešno izvođenje Prve rukoveti za muški hor i opela donosi mu dvogodišnju stipendiju i nastavlja studije u Rimu i Lajpcigu. Od 1887. radi u Beogradu kao dirigent Beogradskog pevačkog društva koje izvođački uzdiže na visok umetnički nivo što potvrđuju brojna uspešna gostovanja u zemlji i inostranstvu (gostovanja: Dubrovnik, Kotor i Cetinje 1893; Solun, Skoplje i Budimpešta 1894; Carigrad, Sofija i Plovdiv 1895; Petrograd, Nižnji Novgorod, Moskva i Kijev, 1896; Berlin, Drezden i Lajpcig 1899; Sarajevo, Split i Cetinje 1910; Trst, Rijeka i Zagreb 1911). Nastavnik pevanja u prvoj muškoj gimnaziji i bogosloviji. Učestvuje u radu Srpskog gudačkog kvarteta, prvog ansambla tog tipa u Srbiji koji kontinuirano nastupa (1889–93). Jedan je od osnivača i direktor Srpske muzičke škole u Beogradu (1899, danas Muzička škola Mokranjac), zaslužan za postavku profesionalnog muzičkog školovanja u Srbiji. Bavi se i melografskim radom. Zapisuje narodne pesme (oko 460 zapisa, za života objavljena samo zbirka Narodne pesme i igre sa melodijama iz Levča /po pevanju Todora Bušetića/, 1902; izdanja 1966, 1997) i srpsko crkveno pojanje. Objavio je Osmoglasnik (1908, izd. 1922) kao udžbenik crkvenog pojanja i pripremio za štampu Strano pjenije (Opšte pojanje, red. K. Manojlović 1935). Mokranjčeva dela u oblasti svetovne i duhovne muzike imaju podjednak značaj, mada je znatno veći obim njegovog doprinosa duhovnoj tradiciji. Dela u oblasti duhovne horske muzike pripadaju vrhunskim dometima svetske baštine ne zaostajući za srodnim opusima Čajkovskog ili Rahmanjinova. To se pre svega odnosi na njegovo Opelo u fis-molu (1888) i Liturgiju Sv. Jovana Zlatoustog (1895), ali su značajne i Dve pesme na Veliki petak, Akatist, Tebe Boga hvalim i Tri statije na Veliku subotu. U oblasti svetovne muzike polje Mokranjčevog rada takođe je usmereno na vokalno, uglavnom horsko muziciranje. Centralno mesto u tom delu Mokranjčevog opusa imaju njegovih petnaest rukoveti, kompozicije koje predstavljaju kamen temeljac srpske umetničke muzike. U poređenju sa rukovetima, druga dela iz oblasti svetovne muzike, izuzev blistavog horskog skerca Kozar, manje su poznata i prihvaćena: solo pesme (Lem Edim, Tri junaka), Dve narodne pesme iz 16. veka, Dve turske pesme, Himna o pedesetogodišnjici Beogradskog pevačkog društva, dečji horovi, scenska muzika za Ivakovu slavu. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (1906).
Pušči me, četvrta pesma iz Desete rukoveti se smatra jednom od najlepših u Mokranjčevom stvaralaštvu. Petar Konjović je o ovom Mokranjčevom biseru pisao sa nenadmašnom poetičnošću:
„Osnovno raspoloženje u Desetoj je neka začuđujuća ozbiljnost u vedrini, ako se tako može reći. Vedrina kojom je inspirisana cela ova ohridska rapsodija – sem u drugom, duboko tragičnom elementu – karakteristična je i po tom što nju, suptilnu, diskretnu, nenametljivu, između svih nas Balkanca, jedino Makedonac ume da istakne i izrazi.
Pre nego što će preći na završni klik iz koga će mu se, uskoro, roditi Kozar, Mokranjac će, zahvativši tu sutonsku vedrinu i svežinu, pred nama, kao na ustreptalom zvezdanom nebu, široko da razvije još jednu svoju čaroliju: ono molećivo Pušči me, majkole mila. To su trenuci kristalne stvaralačke inspiracije.
Ni ovoj melodiji, u zabeleškama, nema traga. Nije li, na putu, 1894. u Skoplju, gde je zabeležio dosta materijala, našao neku osnovu i ovaj dubokoj muzičkoj misli? Opet u čistoj durskoj seksti koja se spušta i diže do oktave, u blagoj ritmički nijansiranoj liniji, za koju smo rekli da je dostojna poređenja s jednim od dubokih Dvoržakovih Adađa, u sublimnoj njegovoj kamernoj muzici. Već ona prva dva takta na prva tri sloga! Ceo taj stav genijalne jednostavnosti i izvanredne unutarnje impetuoznosti u kojima lebdi harmonijska arhitektonika – jedno otkrovenje.”