Srđan Hofman (1944, Srbija), diplomirao je i magistrirao kompoziciju na beogradskoj Muzičkoj akademiji u klasi Stanojla Rajičića. Redovni je profesor za kompoziciju i orkestraciju FMU u penziji, angažovan na doktorskim studijama kompozicije. Osnovao je tonski studio FMU. Bio je prodekan i dekan Fakulteta i prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Pored komponovanja bavi se i teorijskim radom vezanim za problematiku savremene muzike. Dela su mu izvođena na najznačajnijim domaćim i inostranim festivalima savremene muzike (Beograd, Ohrid, Opatija, Zagreb, Burž, Helsinki, Stokholm), kao i na redovnom koncertnom repertoaru u Holandiji, Poljskoj, Francuskoj, Austriji, Australiji, Velikoj Britaniji i SAD. Jedan je od osnivača Međunarodne tribine kompozitora u Beogradu, sekretar nacionalne sekcije Internacionalnog društva za savremenu muziku. Dobitnik je mnogih nagrada za kompozitorsko stvaralaštvo.

U ranom opusu izdvajaju se Movimento energico (1968), Simfonija u dva stava (1969), Concerto dinamico (1971), Koncertne epizode za violinu i orkestar (1972). Ciklus Heksagoni obuhvata Monodramu za violončelo solo (1975), Pastoralu za violinu solo (1975), Farsu za violinu, violončelo i klavir (1976) i Ritual za šest ženskih grupa, orfov instrumentarij i dirigenta (1978). U kamernoj muzici izdvajaju se i Pokretna ogledala za dva klavira i četiri izvođača (1979), Dolazi za sedam gudača (1981), Refren za duvački kvintet (1983), Hadedas za violončelo i klavir (2005), Muzičke igračke za ozvučene instrumente violončelo i kontrabas (2008). Komponovao je ciklus pesama Cantus de morte (1978) i elekro-aukustička dela Déjà vu (1985), Ko sam ja? (1986), Rebus 1 i 2 (1988, 1989), Samples (1991), Koncertantna muzika (1993) i Znakovi (1994).

Kompozicija Kroz kutije zvuka I za klarinet, violinu i klavir, nastala je 2015. godine na inicijativu trija Pokret, a njen muzički sadržaj i dramaturški tok uslovljeni su mojim tumačenjem muzičke kutije što je tema ovogodišnje Tribine.

Kutiju shvatam kao jasno omeđen (i tim međama definisan) zatvoreni prostor u kojem čuvamo dokumenta, beleške, fotografije, predmete… vezane za određenu svrhu ili upotrebu, ili one koje se odnose na neku osobu, neki događaj, vremenski period… Zvuk se pak rasprostire slobodno i nepredvidivo, a ako može biti „uhvaćen”, klasifikovan i smešten u za njega „određenu” kutiju, znači da sadrži neku karakterističnu, prepoznatljivu osobenost (koja se može odnositi na vrstu zvuka, instrumentaciju, fakturu, način izgradnje muzičke fraze, melodijski i harmonski sadržaj, ritmički tok, itd.), kojom se ukazuje na neki žanrovski, ili stilski manir.

Kompozicija Kroz kutije zvuka I (kao i diptih čiji je ona prvi deo), građena je od nekoliko jednostavnih motiva koji u svom nepredvidivom, naizgled asinhronom prostiranju, povremeno „upadaju” u kutije različitih, diskretno evociranih muzičkih stereotipa. Uz to, kompozicija se i završava zvukom „zarobljenim” u jednoj pravoj kutiji – u zvučniku.