Vlastimir Trajković (1947-2017, Srbija) je diplomirao (1971) i magistrirao (1977) kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu u klasi Vasilija Mokranjca. Na letnjem kursu u Grožnjanu (Hrvatska) radio je Vitoldom Lutoslavskim (1977). Kao stipendista francuske vlade usavršavao se kod Olivijea Mesijana u Parizu 1977–1978. godine. Od 1971. godine radio je kao profesor teorijskih predmeta u Muzičkoj školi Stanković, a zatim od 1980. na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kao profesor kompozicije, dugogodišnji šef katedre. Godine 2000. izabran je za dopisnog člana SANU, a 2009. za redovnog.
Njegovo stilsko usmerenje određeno je još mladalačkim kompozicijama u kojima se dosledno prepliću debisijevski impresionizam, Mesijanove sadržajne sfere i sistem modusa uz primese roka i džeza. U svojim kompozicijama on afirmiše i postmodernistički umetnički prosede. U delu Arion, nova muzika za gitaru i gudače iz 1979. godine, inače njegovoj najčešće izvođenoj kompoziciji, proklamovao je postupak ponavljanja jednostavnog, reduciranog materijala, čime anticipira pojavu minimalizma u srpskoj muzici. U opusu Trajkovića posebno se izdvajaju njegova klavirska dela, Četiri nokturna (1972) i Zvona op. 5, Za početnike, dve etide za klavir op. 9. I na ovom području njegovog stvaralaštva prepoznaju se odlike ličnog stila – kristalno jasna forma, upečatljiv, izuzetno razuđen harmonski jezik, kompleksna metrika, kao i rafinman za instrumentalnu i orkestarsku boju. Zapažene su i sledeće kompozicije: Tempora retenta, studija za simfonijski orkestar, Dan, četiri himne za orkestar, Duo za klavir i orkestar, Klavirski koncert, Koncert za obou, Pet lakih komada za harfu solo op. 22, Arija i igra za alt-saksofon in Es i klavir, op. 15, Deset preludijuma za gitaru op. 10, Pet pesama Stefana Malarmea za glas i orkestar.
Trajkovićeva dela kontinuirano su izvođena na koncertnim podijumima i na radiju, u Srbiji i inostranstvu, a brojna dela su štampana kod naših i inostranih izdavača (Éditions Max Eschig, Pariz; Gérard Billaudot, Éditeur, Pariz; Bèrben, Edizioni musicali, Ankona, Italija; Udruženje kompozitora Srbije, Beograd i autorska izdanja). Dobitnik je brojnih nagrada među kojima i Stevan Hristić za studiju za simfonijski orkestar Tempora retenta 1971, Mokranjčeve nagrade za Klavirski koncert 1995. i Aprilske nagrade grada Beograda 2006. za Pet pesama Stefana Malarmea za glas i orkestar op. 29.

Epimetej Vlastimira Trajkovića, nastao je 1977. godine. Jednostavnost u modernosti i efektan izraz krase celokupan opus Vlastimira Trajkovića, a ovi epiteti odnose se i na njegovu jedinu kompoziciju za orgulje. Inspirisan misticizmom grčke mitologije svom orguljskom Titanu daje naslov Epimetej, koji je u grčkoj mitologiji bio jedan od Titanovih sinova.
Koncepcija uvodnog stava odgovara i mitološkom imenu Epimeteja – “onaj koji naknadno promišlja”. Stav počinje ritmičkim motivom koji autor traži da se svira “meko, ali ne previše” i koji se neumoljivo ponavlja do samog kraja kompozicije još 54 puta, da bi se kroz četvorotaktni pedalni “raspad” izlio u finalni klaster (za koji kaže da treba “da vrišti kao na početku”). Za melodiju desne ruke autorovo uputstvo glasi “vikanje, veoma nasilno i prodorno, obimno i obimno, artikulisano koliko je moguće”. Melodija, u dugim disonantnim sazvučjima, smeštena je u pedal i svojom voluminoznom sonornošću unosi sveukupnu ravnotežu.
Drugi stav, Pandorina kutija, u uvodu nagoveštava čudnu atmosferu, tonovi se šunjaju u visokim registrima sa istaknutim alikvotama, tako da se izbegava realna visina. Akordsko intervalska kretanja zahtevaju konstantan legato i njihova se faktura od dvoglasa, postepeno “korak po korak” usložnjava i kulminira u masivnom klasteru. Ovaj klaster traje dovoljno dugo da se na njemu čak 14 puta u ravnomernim intervalima zvuk gradaciono poveća, do trenutka u kome Pandora otvara svoju kutiju iz koje se sve tuge i nesreće razleću na sve strane sveta. Tom akordskom odseku Trajković daje “strašnu moć” u “zapanjujućoj sporosti”, kako je napisao, i nakon samo 9 taktova, ukazujući time koliko malo vremena je potrebno da se napravi neizbrisiva greška, ubrzava tempo i uvodi nas u anime, koji postaje moćna pesma, smiraj koji u sebi objedinjuje i Pandorinu radoznalost, i pomirenost sa sudbinom, ali i tračak moguće nade koji je ostao na dnu kutije.
Duh nade, Elpis na grčkom, ili kako mi kažemo Elpida, javlja se u trećem stavu. I tokom antičkog perioda ona je izazivala brojne nedoumice. Da li je ona duh ili demon nade, uteha ili slepa nada koja obmanjuje ljudski rod? Trajković kroz muzičke metamorfoze pokušava da protumači pojam Elpisa. Ponovo se javlja pulsacija prepoznatljivog motiva kvintola i sekstola, ispod kojeg se nenametljivo prostire melodija pedala. Na zvuku flauta raznih visina, nepromenjenog pulsa koji sada ostaje samo u levoj, desna krikne melodiju koja će pokušati da ugrozi tok donjeg glasa, koji u postepenoj gradaciji sve više i više narasta, podižući tenziju celog stava. Samo pet taktova pre konačnog raspada ovog neumoljivog pulsa, u već dva F dinamici, javlja se melodijski pokret, takodje u forte fortisimu, ali za koji autor kaže da treba “jedva da se čuje kroz zvučne izmaglice drugih igara”, odnosno melodija. On taj utisak i ostvaruje neverovatnom kombinacijom kvintolskog pokreta, na pedalnom klasteru, u zvuku svih osnovnih registara, jezičnjaka, ali uključujući i trube. Iluzija ne nestaje, a poslednja 22 takta koja su sav prethodni zvuk objedinila u moćnom akordu na manualima ispod kojeg pedal peva svoju završnu reč, kažu nam da su svi odgovori u nama samima.

Maja Smiljanić Radić, profesor orgulja
na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu